MOJA PRIČA

Da li je uvek baš tako crno ili nije? Voleo sam da zamračim, jer sam u tom mraku imao zonu komfora, zonu na koju sam navikao i u kojoj sam se osećao kao svoj na svome. Tu su se rađali izgovori, opravdanja i laži, neophodna hrana za neophodnu snagu daljeg propadanja. To nije nimalo lako. Mučno je i teško, a ujedno i slatko i gorko. I za neuspeh je potrebno znanje. Ako ste graditelj, a imate fantaziju, stvorićete umetnička dela. Međutim, ako ste rušitelj, a isto imate fantaziju, onda morate da se lečite.

Tada sam poslednji put video oca. Oduvek je bio vojnik – na poslu, u porodici, na ulici, u bilo kom trenutku i na bilo kom mestu. Nikada mi nije držao pridike, uvek bi uprostio sve na nivo problemrešenje i tu je kraj. Malo je govorio, a mnogo radio. Ćutao je i gutao, što mu je s vremenom i dolo glave. Prvi je shvatio da problem nisu dugovi, ni drugovi, niti kamatari, već da sam ja izvor problema. Uzrok i koren. Motor maine propasti. Za razliku od drugih očeva koji su govorili o karakteru, istrajnosti, o odlukama, on je ponavljao tek jednu rečenicu:

Mila, njemu nije dobro!

A majka kao majka. Brižna i dok je ljuta, kada viče i kada plače, ak i kada pokušava da pronađe reenje, a sve s milju da sanja ruan san koji e proći.

uti, jezik pregrizo. Svi smo mi za tebe bolesni, jedino si ti zdrav. Da skuvam kafu pa da vidimo ta ćemo da radimo sada. Treba stvoriti taj novac...


Roditelji su bili, i emotivno i finansijski, potpuno iscrpljeni od vraćanja prethodnih dugova. Na red je došla moja dedovina, a s njom i dodatne komplikacije...

U tom stanu živela je moja sestra, koja se kao starija osamostalila. Posle završenog fakulteta, tragala je za poslom i za čovekom svog života. Tragala je ovde, a potom je otišla u Ameriku, gde je nastavila svoje traganje.

– Ja barem znam šta neću, a ti? Ti si etalon za neuspeh. Bila je ogorčena na mene, budući da sam do ovog poslednjeg duga prokockao oko dvesta hiljada evra i to u pet godina aktivnog kockanja. Kao vrlo racionalna osoba, povukla na oca, u početku je bila na mojoj strani, zahtevajući da mi se dugovi vrate. Međutim, s vremenom, postala je moj najljući kritičar, preko svađa pa sve do potpunog ignorisanja. Razumeo sam sve te faze, jer je u suštini bila bespomoćna da bilo šta promeni, te se odlučila za pasivu. Nisam razumeo ono što je sledilo...

Na Badnje veče svi smo bili za trpezom. Bili smo vernici, ali svako od nas bio je vernik na neki svoj način, drugačiji od ostalih. Upaljena svea, ito, posne paprike, pasulj, punjeni šaran, bajadere... To je ta sreća koju olako prihvatamo i koju podrazumevamo. Neprijatna tišina.

– Ti si ponovo u govnima – obratila mi se. Tišina.

– On je opet u problemu? pogled ka roditeljima. Tišina.

Ja stan ne dam. On je svoje prokockao, ovo je moje...

U tom trenutku, spustila se niz stolicu i na podu poela da se trese i grči. Svi smo skočili da joj pomognemo, ali osim dozivanja i glupih pitanja poput pokvarene gramofonske ploče niko nije reagovao. Jedino je otac poprskao vodom, a zatim joj kvasio čelo. Vilica joj je bila ukočena i sam prizor bio je veoma zastrašujući. Ičekivao sam penu na ustima, ali je nije bilo. Strah je ušao u sobu i izmešao se s već prisutnom mučninom. Drama je trajala oko dva minuta, a potom je lagano počela da se vraća sebi. Izmučena, iscrpljena i nemoćnog pogleda, sestra je tražila odgovor.

Međutim, obostrana pitanja bez odgovora sudarala su se na pola puta. Zavladala je tišina. Dok je ležala na krevetu i polako vraćala boju lica, odjednom je sve postalo beznačajno i bezvredno – i svi problemi, sve svađe, kockanje, kamatari... Život je na tren pokazao svoje pravo lice. Verujem da me razumete?

Bolje mi je.

– Da zovemo hitnu?

Ne treba.

– Možda ipak da dođu, da ih pozovem?

Ne.

To je bio itav razgovor pre nego što sam obukao jaknu i izašao napolje.

Bilo je pretoplo. Seo sam na klupu ispred zgrade i zapalio cigaretu. Čuo sam kako mi srce lupa.

– Srećno Badnje veče, komšija!

Srećno! odgovorio sam.

Svetla su bila popaljena na okolnim prozorima. Šta li se dešava u tim domovima? Kada bi prava istina odjednom izala iz mraka, verujem da bi se planeta raspukla. Možda zato i postoje lai? Da izbalansiraju snove i realnost, da zamaskiraju nagone i da ostanemo živi i kada umre sve u nama.

Imao sam u džepu pare koje je jutros trebalo da dam za kamatu. Tip je otiao na selo da proslavi Boić, pa su ostale kod mene do daljeg. Ma, ionako sam mu do sada tri puta isplatio dug. Krenuo sam u kockarnicu, ali sam najbližu iskulirao, jer se tu skupljaju neki s koca i konopca, neki kojima je isto da li je dan ili no, leto ili zima, neki koji su sve prokockali i sada – umesto da se kao poraženi povuku s fronta i da svojim primerom spreče druge da stradaju – oni se i dalje junače i jurišaju na regrute kako bi izvukli koji dinar od dobitka koji su navodno oni prizvali. Ne znaju oni za praznike, jer nemaju s kim da ih proslave. Ne idu na odmore, jer na odmor odlaze zdravi, a oni to svakako nisu, a pritom ne ele da se leče, jer ego im govori drugačije. Još jedna samoobmana. Svakodnevno susrećemo ljude koji su na mentalnim deponijama, bez ikoga, ičega, bez smisla, one ljude koji od svega imaju samo prošlost – beskorisnu i bolnu prošlost.

Dugovao sam na sve strane. Kada se aktivno kockate, onda aktivno i dugujete, te se krug potencijalnih zajmodavaca stalno povećava. Nepostojeća vrata se otvaraju sama i kao da svesno ulazite u zamku mimo svih spoznaja o potencijalnim posledicama – svesno prolazite kroz crveno, verujući da će sve biti u redu i da e se – po ko zna koji put sve razrešiti u vašu korist. Do sada je i bilo tako, ali sam osećao da je sada nekako sve drugačije. Novac na kamatu sam dugovao na tri strane i to mi je stvaralo najveći pritisak. Ostalo sam mogao da pomeram na razne načine. Kocka je opasna zato što sav vaš potencijal usmeri u korist vaše propasti i onda, što ste darovitiji i inteligentniji – to brže i vetije propadate.

Moj početak problema bio je isti kao i kod drugih identian šablon menjanja zdravlja za bolest, zamene slobode za ropstvo, zamene lica za naličje. Da li vam je sve jasno?

Prvi dug na kamatu dugujem čoveku kome sam duan već sedam godina. Tip iz kraja koji je iskljuivo živeo od toga, nije se bahatio, nije upadao u oči, nije ispijao kafe po kafićima i s njim je moglo da se dogovara, ali ne i da se laže. To sam skontao još pri prvoj pozajmici od hiljadu evra. S vremenom me je zgotivio, te smo sada na dugu od dvadeset sedam hiljada, s kamatom od deset posto. I leti i zimi bio je u nekim plavim trenerkama i često na tavanu gde je držao golubove, nikada s bradom i nikada obrijan, nikada podšian i nikada zapušten, sve je kod njega bilo negde između. U pogledu sam mu video neko ludilo. Iako je uvek bio tačan i tih, kada sam uo da je svojevremeno kružila priča da je ubio svog oca mada to istraga nije pokazala nije mi bilo dobro. Od tada se neki strah uvukao u mene i postao sam još oprezniji u prolongiranju kamate.

E, upravo s njim imam dogovor da mu do kraja narednog meseca vratim sav novac. Znam, pročulo se da mnogo dugujem, te je svako hteo to pre novac. Prema njihovom mišljenju, to je bio njihov novac, ali iz mog ugla – moj, budući da sam ga, kamatama, davno vratio. Međutim, nepisana pravila su pravila s prvenstvom prolaza i ako se ne poštuju – kazne su brutalne.

Drugi dug bio je dug maćehi mog školskog druga. Kada je dobila nasledstvo, odveo nas je na splav da to proslavimo kako dolikuje uz muziku, klopu i kurve na kraju. Vrlo široko, jer je od nje dobio da vrati svoje dugove, te je u tim transakcijama preteklo i za čast.

Maćeha mu je bila alava na pare, pa smo vrlo lako dogovorili pozajmicu na tri meseca. Dala mi je dvadeset pet hiljada, a da joj do kraja ovog meseca vratim trideset hiljada evra. Juče sam probao da produim vraćanje za još tri meseca, ali nije pristala na to, te mi je – na moju opasku da neu moći da joj vratim hladno rekla da će mi dug prodati. Naime, njen rođak je otkupljivao dugove i na tome stvorio imperiju u kratkom periodu. uo sam za njega, a jednom sam i prisustvovao kada su čoveku polomili prste na desnoj ruci kao opomenu pred „iskljuenje, kako su rekli. E, već osećam kako mi dišu za vratom i kako mi minuti preostalih dana lagano cure.

Treći dug je bio najvei pedeset hiljada evra ukupno s kamatom. Osim novca, problem je bio i taj što nisam znao kome dugujem. Za mene je garantovao komšija s trećeg sprata, drug iz detinjstva i naposletku od prole godine i kum, jer sam bio svedok na njegovom venanju. Nisam mogao da ga izradim jer jednostavno nisam takav. Od mene su svi imali korist, a štetu samo porodica. Kako se samo lako dug popne do nesluenih visina da znate... Na svako insistiranje da mi kae čiji je novac, samo bi odmahnuo rukom.

– Ništa to ne znači, novac mora da se vrati. Neću da ti stajem na muku, ali znaš i sam da me pritiskaju.

Ako je iko znao šta je pritisak onda sam to bio ja – i šta znai pritisak poverioca, ali i šta je krvni pritisak. Merio sam preko dvesta, bio čest gost hitne službe i svi su se udili odakle mi hipertenzija kada je niko u porodici nije imao.

– To ti je sigurno od stresa – govorila je majka stalno dok su drugi to isto ćutali. Bilo je bespotrebno da govore, jer bi samo otvorili front novih svađa koje ne donose reenje. Za mene jedino rešenje bio je jebeni novac.

Stiglo me je sa svih strana. Pored dugovanja, nemir su mi unosili i sestrini napadi koji su se zaređali u poslednje vreme. Dogovor je bio da ne govorimo roditeljima i da će nakon praznika uraditi pretrage kako bi znala na čemu je. Sve te njene zdravstvene probleme beleio sam na svoj račun i bio uveren da je sve to zbog mojih sranja i problema, da je i to zbog mog kockanja. Pre nepunih mesec dana, kada mi je obezbedila novac za kamatu, imali smo buran razgovor.

– Uvek se sve okreće oko tebe. Kao da nisi čovek, kao da si Bog. Svi rešavamo tvoje probleme, vadimo te iz govana tako što u njih ulazimo mi. Brinemo se čoveče, da li ti to razumeš?

– Znaš da čovek može da radi šta hoće, ali ne i dokle hoće.

Znam, ne moraš stalno da mi spočitavaš i nabadaš to na nos.

– Imaš li ti neki osećaj krivice ili makar da ti je žao što smo svi na kolenima. Ejjj, dišemo na škrge zbog tebe. Kao da si invalid, jesi li? Reci da barem znamo s kim imamo posla...

Hteo sam da me nema, da me zemlja proguta, da kažem kako mi je, ali nisam mogao ili nisam znao šta bih rekao. Svestan jedino činjenice da se sve vrti u krug, da se ponavlja i da ne znam kako da prestane sve ovo, da prestane zauvek. Mučio sam se, ali to niko nije razumeo na pravi nain. Nisam hteo da se svađam sa sestrom, uvek me je štitila, pomagala mi, bila na mojoj strani... Nekada budemo daleki, baš daleki, ali tako valjda mora da bismo preživeli...

Ja bih za tebe... nije mi dobro, nije mi...

– Navalila se na krevet i tada je počeo prvi napad...

Ta slika je pozadina svakoj mojoj misli, ne naputa me. Silno sam želeo da se sve nekako završi i ako je mogue – da budemo normalni, za promenu.

U kazinu je bilo svečano, praznično i prazno u odnosu na neke druge dane kada nema praznog mesta na aparatima. Po stolovima su bile rasporeene granice badnjaka, a u uglu, pored anka, bila je polegnuta povelika grana. Sve u duhu pravoslavlja i s ciljem kako bi priređivai pokazali koliko potuju igrače... Da nije tuno bilo bi smešno...

Seo sam za poslednji aparat, u uglu, leđima okrenut ka velikom izlogu, naravno, zatamljenom, ali s dekoracijom od zvezdica, pahuljica i jelkica. Sebi sam poeleo da u Novoj godini konačno raskrstim s kockom, a ostalo e doći samo. Međutim, mimo toga, uključio sam aparat i počeo da lupam po njemu na veliki ip.

Jedan espreso, ali bez mleka. Nemoj da omrsim jo par sati. dobacio je čikica s drugog kraja lokala.

Da su mu barem misli posne sigurno ne bih bio ovde, ali uz greh ide bar jedan izgovor koji bi ga odmah opravdao i na taj način ga eliminisao. Dok mi se kredit topio, lagano, ali sigurno, setio sam se mojih odlazaka u manastir, razgovora s duhovnikom i najskupljih sveća koje sam palio samo da mi Bog pomogne da se ratosiljam dugova. I u tim trenucima, kada čovek ipak doe malo sebi, znao sam da od toga ništa neće. Iako fizički sprečen da kockam, mentalno sam bio samo na kratkoj pauzi.

Ništa nisam dobio, pa sam uključio za sav ostatak pare koje sam imao kod sebe uz opravdanje da – imao ih ili ne – nita ne rešavam, jer sam i dalje u velikom zaostatku. Uh kada bih ponovo dobio onakav džekpot! U poslednjem trenutku, pred premlaćivanje kada sam probio i kašnjenje, uletelo mi je oko dvadeset hiljada evra koje sam momentalno po isplati odneo i skinuo tada sebi bedu s vrata. Noćas mi se nije kockalo. Pa eto, opet sam ko zna zbog ega za aparatom, svestan da nisam normalan i da propadam s razumevanjem.

Uletele su mi knjige i dobio sam nagradne igre. Odmah mi se pažnja povećala, a srce poelo da udara jače i kao i uvek – obuzeo me neki čudan osećaj, jedna mešavina neizvesnosti, straha i zadovoljstva. Kako je samo lep taj oseaj, ali kako je i kratkotrajan. Provrteo sam igre i ništa posebno mi nije dao osim što me je podigao na početni nivo. Dobio sam svoj novac i mogao da nastavim sa igrom kao da sam tek došao. Ponašao sam se kao da prethodnih dvadesetak minuta nije ni postojalo. Koliko samo imam izbrisanog vremena, izgubljenog u borbi od nečega do ničega. Taj put zaista je bolan i uvek pun uspona i padova, samo što se na kraju uvek završi padom u provaliju.

Ako vam neko kaže da je prokockao deset hiljada evra, znajte da je okrenuo izmeu trideset i pedeset u proseku i imajte na umu pre kritika i osuda da je to velika muka, a oiljci ostaju, iako rane zacele. Imao sam ogroman prigovor savesti zbog svega što sam uradio svojoj porodici. Nekako su mi oni bili na bitnijem mestu od mene samog. Naravno da sam svestan tetnosti kockanja, ali jednostavno, ne mogu da prestanem. Uspevao sam mesec-dva, ali im bi naiao neki problem, stvarao bih mnogo veći, ponovnim vraćanjem u kockarnicu. U poslednje vreme razmišljam da se ubijem. Ranije nisam imao takve misli i bilo mi je neshvatljivo kada bi mi neko od drugova koji su takoe na kamati govorio o tome, ali taj prag tolerancije stalno se menja i to uvek na štetu kockara.

Dobro veče. Linu kartu, molim.

Dok sam preturao po džepovima, svašta mi je prolo kroz glavu.

Jesu li pravi policajci?

– Kolega proverite lice... broj lične...

U sledeem trenutku su mi stavili lisice na ruke.

– Šta to radite ljudi?

– Vi ste na poternici.

– Nema anse, to je neka greška.

Ugurali su me u automobil.

Niste platili kaznu od deset hiljada dinara i ona je zamenjena zatvorskom kaznom.

– Boić je za sat vremena. Platiću kaznu.

Policajci kao i uvek ukurčeni i glupi – bez razuma i bez logike postupaju po naređenju, ali uvek selektivno.

Posle sat vremena bio sam u zatvoru, na prekršajnom odeljenju, u paviljonu dva.

Sve su mi oduzeli. Napravili su spisak oduzetih stvari, a zatim su mi dali jastuk i ofucano vojničko ćebe i odveli u spavaonu broj osam. Bilo je prazno mesto na donjem krevetu, do zida, pored prozora. Tu su me smestili i otišli.

Jedna svetiljka bacala je svetlost baš na nau sobu, pa sam lako izbrojao pet kreveta na sprat koji su se nalazili u dvadesetak kvadrata. Bilo je zagušljivo i jako prljavo, u svakom smislu. Navalio sam se koliko sam mogao na jaknu koju sam stavio preko jastuka koji se crnio od štroke.

Bio sam osmi član spavaone i jedini koji nije spavao. Ostali su spavali kao da se nalaze u sobi kod bake na selu, u kojoj dunje zamiriu sa ormara i gde te obuzme neka milina.

Hrkali su i prdeli naizmenično, a onda je jedan ustao i otišao do toaleta koji se nalazio odvojeno, ali u okviru sobe. Vratio se, legao i zaspao u trenu. Pogledao sam kroz prozor u svetiljku, padao je prvi sneg. Bio je Boić. Do jutra nisam oka sklopio, ali sam zato one tri crne, brze bube izvadio iz kose, dok je meni najbližem cimeru šetala po elu. Hteo sam da ga lupim iz sve snage jer nisam mogao da verujem da je ne registruje, ali sam se setio da može da umre u snu od šoka, pa sam odustao. Buđenje je bilo neto pre sedam časova i ubrzo je došao komandir da proveri da li je sve pod kontrolom. Nedugo zatim, došao je i medicinski brat koji je delio terapije ili – bolje rečeno lekiće mojim saputnicima i tek sam onda ukapirao zašto ih bube bez otpora terorišu cele noći. Bili su na jakim lekovima uz obostrano zadovoljstvo i zatvorenika i čuvara. Poto sam uzimao lekove za pritisak, pitao sam da li mogu i ja da ih dobijem.

– Posle dvanaest sati je lekarski, pa će ih onda, možda, dobiti. – kroz kez mi je nadmeno odgovorio.

To je kasno, po preporuci lekara moram ujutru da ih popijem.

Čoveče, ti si u zatvoru, a ne kod kuće. Dobieš kada dobiješ.

A ako umrem? već mi je išao na ivac.

– To se mene ne tiče! – rekao je.

A da li te se tiče da odeš malo u pičku materinu?

viknuo sam više zbog opšteg nezadovoljstva trenutnim statusom nego zbog njega.

Šta si to rekao?

Skoili su i čuvari i moji cimeri i sve se završilo na pisanju izjave koju sam pisao jedno pola sata na tri papira A4 vrlo opširno. Na toj izjavi sve se i zavrilo.

Možda je i to neka „tajna veza”, kao u poznatoj pesmi, meni omiljenog, Duka Trifunovića.

Dan je protekao u kunjanju i razmišljanju. Setio sam se jednog eksperimenta, kada su u dve grupe nasumino izabrali policajce i zatvorenike. Posle nekog vremena, svako je odistinski prihvatio svoju ulogu; čuvari su se kurčili, a ovi drugi prihvatili ulogu prekršioca, pa su ih kasnije jedva vratili u stvarnost, ako su uopte i uspeli...

Sutradan smo ili kući nas šestorica, jer su nam bile proknjižene uplate. Država je dobila pare, a mi smo kupili slobodu. Posle svih peripetija, na putu ka izlazu, poslednja nam je bila kancelarija gde su vraćali oduzete telefone i novac. Premda smo normalno stajali ispred, gospođica u uniformi, da bi skrenula pažnju na svoju novu frizuru, nije mogla da prođe.

– Pomeri se malo – obratio mi se neki, nazovi ovek u uniformi. O kako im samo te uniforme daju moć, kao kada Erik pojede bananu...

Dobro drue – iskulirao sam, prethodno se ugrizavši za mozak.

– Nisam ti ja drug.

A šta si?

Ja sam gospodin komandir.

– Komandir možda jesi, ali gospodin nisi. Gospodin je onaj ko veruje u Gospoda.

– A ja kao ne verujem?

– Mislim da si potpuni nevernik.

– A ti si filozof, a?

– To ću ti reći ako nabroji tri filozofa.

Uleteo je u kancelariju. Posle par minuta nas doveo do izlaza.

Srećno momci. rekao je kratko i službeno, valjda im je to u opisu posla.

Ljudi moji da ne verujete! Ova petorica su poela da mu se klanjaju, zahvaljuju, da mu ele sve najbolje i njemu i porodici i policiji uopšte i celom zatvoru...

– Šta se lihtate, jebo vas on, pa idete kui ljudi, slobodni ste. Kasno je za uvlačenje u bulju.

Očekivao sam da se pokačim s nekim, ali su kao po komandi oborili glave i ćutali. Zbog takvih poltrona na raznim mestima dolazi do loše selekcije i do posrnuća cele nacije. Valjda je neko pametan smislio ceo sistem. Obično je zavadi pa vladaj, a ovde je bilo „posej strah, rodie još vei”. Strah je udo, glavni alat manipulacije.

Na parkingu me je sačekao kum, koji mi je i završio sve oko kazne. Primi moje saučeće.

Ma daj kume, to su samo dva noćenja.

– Otac ti je umro.

– Šta kae?

Otac ti je umro, kume. Sutra je sahrana, tačno u dvanaest.

– Moj Nidža. Ja sam ga ubio.– kleknuo sam na beton i pogledao ka nebu. Onda sam tek poeo da plačem.

Hajde, imamo ceo život za plakanje, moraš da im se nađe sada.

Podigao me i pomogao mi da uđem u kola. Izmeu neverice i realnosti, prolazile su mi slike odrastanja i sve neke lepe epizode sa ocem. Mada, ruku na srce, s njim se ni nisam svađao, čak ni u najmračnijim fazama svog kockanja. Uvek je bio nekako na mojoj strani, ali ne u smislu da me je podržavao, već da je najbolje od svih razumeo to moje neprirodno stanje.

Sahranili smo ga, uz suze i jauke, kako to obično biva i u prisustvu mnogo meni nepoznatih ljudi. Izjavljivali su sauešće i svi su hteli da se ljube, kao da nije dovoljno stisnuti ruku ili potapšati po ramenu, ne znam, možda je takav red. Majka je bila jaka, stamena i pribrana, uprkos bolu koji je bio oigledan. Trudila se da sve protekne u najboljem redu, a to se svodilo na piće, uglavnom, kako nas sutra ovi isti ne bi olajavali. Poeo je da duva vetar i svi smo otili do obližnjeg lokala gde je bila pripremljena daća. Ne zameram ljudima to su navalili na posluženje, a ni to to su posle pola sata počeli da se smejulje, jer život se nastavlja. Zamerio sam sebi zbog svoje nesposobnosti u pogledu svega u vezi s celim mojim promaenim životom.

Prišla mi je neka baka, kasnije sam saznao da je ona tetka mog oca.

– Baš je bilo lepo sine, jel da?

Hteo sam da opsujem, svašta se lomilo u meni... i nisam rekao ništa, samo sam se blago osmehnuo. Šta je lepo na sahrani? Šta?

Cvee, ožalošćeni, kovčeg, protokol, uti sok, ljivovica, raka... šta? I ponovo je bilo sve vano, osim toga da je ovek umro, umro pre vremena, kao posledica haosa jedne bolesno nesrene porodice.

Na kraju smo nekako ivi stigli do kuće. Niko me ništa nije pitao u vezi s mojim odsustvom. Pretpostavljam da su saznali sve. Nisam ni ja njih pitao o detaljima smrti, jer mi je u tom trenutku sve bilo suvino i nepotrebno. Majka je bila dobro, koliko se dobro moe biti, ali sam brinuo za sestru. Ona je bila posebno vezana za oca i njoj je najteže palo. Koja je moja uloga bila sada kao jedinog muškarca? Da ih zaštitim? Ja, koji sam najnezaštićeniji od svih? Ili možda da ih bodrim? Ja, koji sam do guše u blatu? Da im neutešni ja pružim utehu? Kako?

Kada čovek počne da kocka, on kocka neki svoj novac koji ima i siguran je da nikada neće pozajmiti novac za kocku. A onda uđe malo dublje u taj sistem i nenadano dođe do prvih pozajmica od drugova, prijatelja i pritom je siguran da nikada neće ukrasti zbog kocke. Dani prolaze i dođe i do prvih kraa iz kue da bi se imalo za kocku, pa samim tim i do prvih svađa za koje svi misle da su prolazne i da se neće ponoviti. Spletom nekih čudnih okolnosti stigne se i do kamatara, uprkos tome što se kockar zakleo u to da nikada i ni po koju cenu nee uzeti novac na kamati zbog kocke. Tada se već ne pita on, počinje da se pita impuls. U toj čuvenoj simbiozi, zavisnost – kao većinski vlasnik određuje šta će kockar raditi. Naravno, zavisna i nadobudna osoba i dalje misli da je sve pod kontrolom i da će brzo prestati s tim čim odlui, ali da prethodno mora da se svede na čuvenu finansijsku nulu. Dakle, da ne duguje nikome ništa. Znate, kada uđete u kamatu onda vam je problem samo kamata, o glavnici ni ne razmišljate i ona se prolongira i s vremenom postane nevidljiva. Bez obzira na sva obećanja, kockar nastavlja svojim putem propasti i pozajmljuje na sve strane koliko god mu kapacitet dozvoljava i onda stradaju i roaci i prijatelji i kolege i svi do kojih može da dođe i koji mu dozvole da ih izmanipuliše. Tada, svestan svojih problema pokušava na sve naine da se otrgne iz kandže pomahnitale zveri, ali ne uspeva i jedino zna da se zbog toga nikada ne bi ubio. Posle dođu i kriminalne radnje, pa njihove posledice, kao i učestale svađe, rasprave, dolazi do razvoda ili do raspada porodice u nekom od toliko poznatih oblika. Onda ponu crne misli. Prvo, tek kao pomisao počinje razmišljanje o suicidu. Potom, iz pomisli prelazi u izgovorenu misao. Tek onda, na kraju, ideja koja počinje da ga proganja.

To je taj put od početka uz osmeh i zabavu pa do kraja uz suze i bol. I uvek je tako. Svima je isti put, bez obzira na status u društvu, bez obzira na nivo obrazovanja, bez obzira na nivo inteligencije... Jedino to je individualno u ovom procesu jeste brzina propadanja i razorno dejstvo po okolinu u vidu finansija i zdravlja, pre svega. To je drugačije, a poetak i kraj su uvek isti!!! Ja sam prošao tim putem i nažalost znam svaku rupu na njemu, ali sam usput gledao i druge. Neki su me preticali, a neki zaostajali, ali svako u skladu sa sopstvenim mogućnostima.

Sonju sam upoznao u jednoj kladionici. Posle prolaznog tiketa, častio sam sve prisutne, a u tom trenutku tu je bila i ona. Tek to je počela da radi, bila joj je prva nedelja na poslu. Stidljivo je uzela bakši, uz osmeh, i predstavila se.

Zadovoljstvo je moje – kazao sam ti si mi i donela sreu, jer te do sada nisam viđao ovde. Ove tvoje kolege su provereni baksuzi.

Svi su se nasmejali, ali naravno ne mojoj duhovitosti, već parama koje sam ostavio na pultu i rekao im da podele. Koliko brzo novac menja raspoloženje kod ljudi najbolje možete videti u kockarnici. Tu je najtanja linija između pokojnika i pukovnika – kako često govore kockari. Od povremenih dobitaka korist imaju svi; sam dobitnik na prvom mestu, pa onda idu njegovi zajmodavci, pa osoblje u kazinu, pa kolege kockari, i na kraju i sama kladionica, jer e se dobitnik brzo vratiti tim novcem i vođen tim dobitkom doneti još mnogo vie. Ako vas potera maler pa u nizu izgubite veću svotu para i sami menadžeri navijaju da dobijete, jer ćete u suprotnom napraviti pauzu u kockanju, to njima nikako ne ide u prilog. Podizanjem usluge na viši nivo samo ele da vas duže i jače ukonektuju s kockanjem. Kao da vas veu nekim nevidljivim kanapima pa sve i da hoćete da se udaljite od kockanja, naprosto ne možete. Znam, i ja sam bio vezan i hteo sam, Bog mi je svedok, da odem daleko od haosa koji mi je ušao u život, ali nisam mogao.

Sonju sam video posle nekoliko dana, skoro da smo se sudarili na vratima kockarnice. Zavrila je smenu i krenula žurno na fakultet, ali je zastala na kratko.

Ponovo neki dobitak? – nasmejala se upitno.

– Ma ne, samo da uplatim na račun. A ti, kako si?

– Dobro! – zastaklile su joj se oči u koje sam se napadno zagledao.

– Ma oteena sam sva od nespavanja, spremam ispite, jako mi je važan period, možda i presudan u mom studiranju.

– Ako su oči zaista ogledalo duše, onda ti je duša duboka i mirna, pitoma i topla...

– A ti to sve vidiš?

– Da, ja sam vidovnjak.

Kako to onda ako si ti vidovnjak da ja vidim da hoeš da me smuva?

Okrenula se i otila. Posle par koraka okrenula se još jednom da proveri da li sam tu, samo mi mahnula i poslala poljubac, uz glasan smeh.

Stalno sam bio u nekim dugovima, ali sam s vremenom naučio da plivam, da se nosim s tim i to mi je postalo sasvim prihvatljivo stanje. I kada su mi vraćali dugove, nikada nisam priznavao celokupan iznos, već sam nesvesno ostavljao određeni iznos pod raznim izgovorima. I bez obzira na to to su me molili da priznam sve, ja sam iznova lagao. Ta potencijalna ispravnost i skidanje celokupnog tereta plašili su me na neki način, jer bih upao u stanje koje mi je bilo strano. Dakle, redovno stanje za kockara jeste vanredno stanje iz koga izvire dosada, ali je zato vanredno stanje bilo redovno i stalno bi nudilo neku novu nadu i to, naravno, daljim kockanjem. Kada se naviknete na adrenalin, navuete se na kocku i onda vam je svaki mir težak.

Tih dana, kada sam upoznao Sonju, počeo sam da dobijam pretnje zbog ozbiljnog kašnjenja. Kamatari to shvataju izrazom nepoštovanja i svako pomeranje rate udara pravo na ego. Koliko god da sam bio dobar plivač u svojim morima, toliko sam bio nemoćan pred cunamijem. Pravio sam kombinacije i gledao kako da premostim problem, ali para nije bilo ni za lek; ni od potencijanog većeg dobitka, a ni od novih zajmodavaca.

Sutradan sam iz prikrajka čekao da zavri smenu, pa sam se ponudio da je odvedem na kolače, što je ona odmah prihvatila. Bila je otvorena, direktna i drugačija od devojaka koje sam poznavao. Baš mi se svidela. Sve je teklo odlično uz neobaveznu priču, moje nabacivanje diskretno i njenu tajnovitost na licu, a onda sam naleteo na uterivače dugova.

– Šetamo gradom, a dugovi se ne vraćaju?

– Uvek je sve bilo u redu.

Zašto se onda ne javlja, ako je sve u redu?

Biće para za par dana.

Vreme je isteklo davno, nema ti nijedan dan, a ne nekoliko. nasmejao se Ćelavi i lupio mi šamar, nenadano, da mi je glava poletela preko ulice.

Nemojte! – skočila je Sonja.

– Fujj, devojka da te brani.

Nije mi to trebalo, ali je bilo jače od mene, opsovao sam ga ali baš sočno. Odmah su počeli da me mlate obojica. Pao sam na zemlju, a oni su me šutirali iz sve snage… To je trajalo relativno kratko, ali je meni cela večnost prolazila kroz glavu.

– Donesi pare da ne dolazimo na kuću. rekli su i otili. Sonja mi je pomogla da ustanem i obrisala maramicom krv koja se odnekud pojavila. Lupala me po jakni kako bi skinula zemlju s nje...

– Sada ćeš i ti da me biješ?

Nije se nasmejala, a baš mi je trebalo da mi malo barem vrati samopouzdanje.

– Idemo kod mene, tu sam blizu.

Stan je bio mali, ali s toplim bojama i perfektno čist. Gde da sednem ovakav, sve u ti uprljati?

Sedi na fotelju, sipaću nam sok.

Ti si baš u problemima, ozbiljnim? Je li to zbog kocke?

– Jeste. Baš sam se ponovo uvalio, ali rešiću kao i do sada.

– A kako to?

– Ne znam, verovatno u reći ponovo mojima?

– Ponovo? Znači ovo nije prvi put?

– Ma kakvi. Prokockao sam brdo para do sada, ali nije sve u parama, zar ne?

Pa ako nije, zašto onda kockaš?

– Nemoj ta teška pitanja. Pogledao sam je u oči koje su odjednom postale zabrinute i uplašene.

Meni moji ne mogu da plaćaju studije, pa radim da bih mogla da studiram. Nije mi teško, konobarisala sam, čuvala decu, prodavala nekretnine i svašta neto... Otac je u invalidskoj penziji, a majka je domaćica, ali pravi kolače pa prodaje na pijaci da bi mi doturila koliko može. Meni je ao njih, ali ih ne krivim. Žao mi je i mene, kada pogledam moje urbane koleginice s faksa kako se luksuziraju, ali to je tako. Navikla sam da nemam, a i da ono to imam rasteem koliko je moguće. Često sam bila bez para, ali se nikada nisam oseala siromašnom, jer to je ipak stanje duha, a ne finansija. Po tome smo barem prividno slini, trenutno smo oboje tanki s parama, ali tebi će uskoiti tvoji, na svu sreću, to je verovatno lep osećaj kada možeš da se odsloniš na nekoga? Verujem da ću jednom i ja moći. Zato uim i radim da bih mogla da uhvatim priključak sa životom kakav želim.

Paljivo sam je slušao i prijalo mi je ovo otrežnjenje.

– Da li si ikada razmišljao kako je tvojima? Kako se oni oseaju zbog tebe? Vi kockari samo sebe vidite i samo svoju muku vrednujete, a želite da vam svi ostali služe, prinose, donose, vraaju i da vas svi shvate...

– Sebični ste, a opet ti si nekako drugačiji, imaš neku dubinu u sebi, kvalitet koji si odbacio. Ima li neke planove? Da li mašta o nečemu?

– Jedino da te poljubim, to mi je plan od prvog susreta.

Sve si u pravu, to mi svi govore, mislim, da prestanem s kockanjem ali da ne lažem, ne mogu. Zakleo sam se više puta i sve to pogazio, išao sam na groblje, vodili su me kod vraara... ne ide. Znam mnoge koji misle da će prestati i konstantno su u kocki, nekada manje, a nekad više, ali robuju kao i ja.

– Jesi li bio kod lekara, kod psihologa?

– Ma ja ne verujem u to. Mislim da tu nema pomoći i da je to krst koji svako od nas nosi, a ja eto u vidu kockanja. Trebalo bi da pokuaš.

– Meni se sve do sada u ivotu svodilo na pokušaje, jer sam svašta pokuavao, a sada mi treba neko reenje, jer oseam da klizim u propast.

Ćutali smo oboje, zaronjeni svako u svoje izgovorene rei, ali i u one koje smo ćutali i za koje je trebalo snage i razloga da se izgovore. Često me emocije obuzmu i onda mi je najlakše da ništa ne govorim, jer bi se pretvorio ceo u jednu suzu. Tako je bilo i sada.

Nismo se poljubili, ispratila me je do lifta i razmenili smo brojeve telefona. Do kraja dana sam mislio samo o njoj.

Ubrzo smo počeli da se zabavljamo. Bili smo u vezi oko dve godine, s povremenim prekidima. Ona je bila pri kraju studija, a ja sam konstantno bio u problemu i tu se nita nije menjalo. Volela me je bez obzira na sve, ali je htela i da me menja, a ja to nisam dozvoljavao zato što sam bio bolestan, a kada si bolestan ti si onda zahtevan i težak i sebi i drugima. Nismo se svaali, ali je umela argumentima da me izbaci iz takta i onda sam, bez reči, odlazio i još jače kockao, kao po sistemu klin se klinom izbija... I sve je to moje bilo pogreno. Ona je bila ispravna, a kada ste ispravni ne morate da kalkulišete i to je veliki, ali ne i jedini benefit ispravnosti. Stalno je bila u nekom miru i to je prenosila na mene, bez namere.

Proveli smo jedan odlian vikend na Paliću. Pošto je njen zavičaj u planinskim krajevima, jako je želela da oseti čari ravnice, pa je tako naila na divan, ušuškan hotel na samom jezeru. Dopao nam se na prvi pogled. Sa unutrašnje strane hotela bio je veliki bazen, namenjen isključivo za goste hotela, tako da je bilo diskretno i opuštajuće. Prvog dana sam bio u gru, ak i posle večernje etnje, dok smo sedeli u bašti, čuo sam um kako melje u pozadini svoju isprogramiranu priču. Telo je tražilo odmor, ali misli nisu pristajale na povlačenje. Soba nam je bila iznad fontane koja je žuborila cele noći. Ujutru sam se probudio odmoran i drugačiji.Otišli smo na doručak. Na bačkom stolu bile su razne đakonije. Na početku su bili postavljeni autohtoni suhomesnati proizvodi, zatim su sledile palate sireva, pohovane palačinke i tikvice, sveže povrće sve do klasičnog omleta. Sto se šarenio i mamio sva čula. Za mene je to bilo nešto novo; bio sam s devojkom koju obožavam, na mestu koje ne moete da ne zavolite na prvi pogled. Kupali smo se, sunčali i uivali na sve mogue načine. Smejali smo se kada smo čuli da je u hotelu bila akcija „Napravite bebu kod nas.

Volela bih sina – kazala je – ali oni nanose vei bol majkama. Sinovi su buntovni i sebični, razmaženi... Znaš da je kockanje genetski uslovljeno? Znači, na sin bi meni radio sve što ti radiš svojoj majci, a možda i gore, ako gore uopšte postoji...

– Ne mora da znači?

– Ne mora, ali i to je vrsta kockanja, zar ne? Divim se Mili što izdržava na nogama sve tvoje udarce. Ne znam da li bih ja to mogla Kada si joj poslednji put rekao da je voli?

Zamislio sam se. Zaista, voleo sam svoju majku bezgranično, ali joj to dugo nisam rekao. Podrazumevao sam to, znao sam da zna. Opet, kako da zna ako joj ne govorim? Odjednom mi je postalo žao svih nepokazanih emocija i neizgovorenih reči mojoj majci, jer to je bio minimum koji sam mogao da uradim, ali nisam.

– A da li bi to imalo teinu kada moje reči i moja dela to ne potvruju. Bio bih u suprotnosti sa samim sobom, izgledalo bi kao da lažem.

– Ti probaj, pa ćeš sam doći do odgovora.

Skočio sam u bazen da se rashladim. Voda je bila predivno čista I plava od neba koje se ogledalo u njoj. Doplivao sam do lastinog repa i podmetnuo leđa masažeru voda je padala po glavi i po vratu i odnosila napetost i negativnost koja se inače tu taloži… Dok sam plivao, bio sam siguran da će sve biti kako treba. Pre nego li sam otišao pod tu još jednom, po ko zna koji put sam zamolio Boga da mi pomogne, uz obećanje da se više nikada neću kockati.

– Moda ipak da bude ćerka. rekao sam.

Nije me čula. Pevušila je pesmu koja je upravo krenula sa zvučnika iza njene ležaljke. Dan je bio pravi letnji, a i ja sam tog vikenda bio više svoj. Nisam se kockao iako sam na računu aplikacije imao kredit. Mislim da je to bio poslednji vikend bez kocke.

Ljubazno, kao što su nas dočekali tako su nas i ispratili. Zaista je tačan slogan hotela Prezident ,,Dođeš i uživaš odeš a ostaneš”. Deo mene je zauvek ostao tu; nisam se kockao i prvi put sam vodio ljubav sa Sonjom. Da li je to bio novi poetak za mene?

Ne bih rekao, jer sam već narednog vikenda naoružan s dvadeset hiljada evra, otišao na rulet. Još daleko od ulaza, čuo sam kako ovek u srednjim godinama, preko telefona, moli da mu neko donese novac. Toliko je bilo jadno, u samo desetak koraka koliko mi je trebalo da ga ostavim iza sebe. Da, kockao sam uvek sâm. Nije mi prijalo društvo, jer je sve komplikovanije kada si s nekim. Dovoljno je to što se boriš sâm sa sobom, pa i tu bitku gubiš, a ne još i da moraš da ignorišeš tuđe savete, često vrlo ispravne, ali potpuno suvine kada je kockanje u pitanju.



I sada sam uao sm i bilo je mnogo ljudi u kazinu. Stolovi za rulet bili su uglavnom puni, ali sam pronašao mesto za sebe. Starija gospoa ispred koje je bilo dosta žetona, samo me je odmerila i – bez ikakvog komentara – prosula žetone po maloj seriji. Ostali su odigrali kotru puneći veliku seriju. Kuglica je poletela i vrlo brzo poela da traži željeni broj. Skakutala je kao balerina po podijumu i taman kada je trebalo da stane u osmicu, odbila se i krajnjim naporom ušla u broj sedamnaest. Svi žetoni su zavrili kod krupijea. Gotovo uvek neko psuje za stolom, mada se tu izliv nezadovoljstva ne zavrava, imajui u vidu to da su kockari vrlo kreativni u izlivu svoga besa i pri pojačanoj frustraciji. Pogledao sam u prethodno izašle brojeve i uoio sam jedan sklad u neskladu.

Poreao sam žetone u srednjem tucetu, sa akcentom na broj dvadeset i sve polovine i četvrtine oko broja. Drugi su ponovili svoje uloge. Kuglica je ponovo krenula na svoj put, a mi smo je pratili s velikom nadom, molbom i strahom. Kružila je i to je trajalo. Baš u tom trajanju čuči zavisnost iz prikrajka i svo zadovoljstvo kockanja se svede na taj perod neizvesnosti. Tada adrenalin ključa, i bez obzira na ishod igre znatno se umanji pri saznanju konačnog ishoda uloga. Uletela je u broj dvadeset ovog puta. Bio sam u velikom dobitku pri prvom ulogu.

– A tek to je stigao! – promrmlja gospođa kojoj se pridruio i gospodin s velikom dioptrijom.

– Pa stvarno nema smisla

Zadovoljno sam ćutao, trljao ruke i bodrio sebe, svoju pamet i odličnu procenu. Bodrio sam sebe, ja koji sam spucao vie od dvesta hiljada evra i koji sam konstantno u dugu. Kod kockara se prethodni staž ne računa, već samo ta epizoda trenutnog kockanja, te sam tako uradio i ja.

– Vaše uloge, molim.

Saekao sam da ostali postave svoje žetone. Kada su to uradili i iznova ponovili svoju igru, opet sam napunio sredinu srednjeg tuceta Novi izbačaj kuglice i novo umiranje u svima nama koji smo je pratili pogledima i molili za dobitak. Počela je da usporava

– Stanʼ tu!

Još malo napred!

– Kočiiii…

– Hajde bre!

Bez obzira na želje, povike i naređenja, ušla je kao dama u broj sedamnaest, ponovo.

Pogodio sam drugi centralni broj. Ugurali su mi hrpu žetona i ja sam posle samo dva bacanja imao oko pedeset hiljada evra kod sebe.

– Moram da prekinem. Sada imam i da pokrijem dugove, a i za sebe! A ta će meni za mene? Pa odveeš Sonju na putovanje po Azurnoj obali, mogu novi auto da kupim… bukvalno sve što bi me usrećilo.

Svi su već poređali svoje uloge, ponovo sam napunio srednje tuce i to po trei put. Prethodno su zamenili krupijea, ali mi to nije unelo nervozu. I opet je kuglica tražila broj i kao da je na taj način otkljuavala nečiju radost, a donela tugu svima ostalima. Da li smo mi igrali rulet ili se rulet igrao s nama? O tome, nažalost, nijedan kockar ne razmišlja.

– Ako ti sada dâ, onda beži glavom bez obzira. rekao mi je jedan Kinez.

Ljudi moji, verovali ili ne, jo jednom je ušao u broj sedamnaest.

Svi smo ludeli, ja od sree, a ostali od besa. Tako je to u kocki, isto kao u životu. Niko ne voli dobitnike, već ih preziru i hejtuju na sve naine.

Zaista je bio trenutak da napustim kazino s pozamašnim dobitkom, ali nisam mogao. Bio sam zavezan i nisam mogao da se udaljim od stola, verujte mi.

– Sva insistiranja od igraa da odem, samo su me još čvršće vezala za sto i budila u meni još veću elju da nastavim igru.

Kada se pocepate na pola i kada ne upravljate sobom, jedinu opciju imate da idete do kraja – ili dok se potpuno ne iscrpite od igre ili dok ne izgubite sav novac. Napustio sam kazino bez ijednog evra. Narednih pet sati nisam imao nijedan dobitak vredan pažnje i novac se samim tim polako topio.

Topla letnja noć i neopisiva bol zbog nemanja novca koji je bio moj… Seo sam na stepenice i gledao ka splavovima momak i devojka su se držali za ruke i kikotali. Neto dalje od njih, momci su pevali zagrljeni čuvenu pesmu... Ne može nam niko nita”. Ne može. Naravno, kada niste vi bili na ruletu, jer da jeste, znali biste koliko smo mali i beskonačno nemoćni spram sebe samih

Prema porodičnom dogovoru, otiao sam kod maćehe mog druga da probam neto da dogovorim u vezi s vraćanjem duga.

Bila je sama kod kuće i ljubazno me je pustila u stan. Seli smo u dnevni boravak i odmah je donela flau viskija i dve čaše.

– Leda nemam više.

Nisam Vam ja za piće baš.

– Nemoj da mi persira. Starija sam deset godina od tebe.

Sipala je pie vetom rukom konobarice.

Živeli, da se kucnemo.

– Živeli!

U oči me gledaj.

Izgledala je vrlo pristojno, s jakim crtama lica i napumpanim usnama. Uvek sam je viao u prolazu ili površno, ali sada je sedela na metar od mene i mirisala na kokos. Kosa joj je bila mokra i zamotana u peškir. Osetio sam njen pogled na sebi.

– Hteo sam da te pitam u vezi s novcem…

Vi kockari bi samo o parama da razgovarate. Sve vam se vrti oko para. Ili tražite, ili vraćate, ili molite, ili lažete Jedina tema su pare...

Vratićeš novac, nemoj da brine.

Podigla je suknju pa zatim levu obrvu

Sviđam ti se?

– Da. ogovorio sam kao iz topa kada sam čuo da ne treba da brinem zbog para.

Prišla mi je i uhvatila me za ruku, a zatim odvela do kreveta. Užurbano mi je skidala pantalone. Bio sam spreman na sve što je sledilo Palilo me je i to što je delovala moćno, kao osoba koja zna ta hoe i koja ne bira sredstva da dođe do cilja…

Tako, uhhh što je dobro! – uvijala se dok joj se pogled mutio. – Samo izdrži… – šaputala je Izdrži.

Bio sam potpuno pasivan, ali izgleda da joj je tako i odgovaralo. Ubrzo je skinula džemper i majicu. Nije nosila brus, a male, ali uzdignute grudi, odjednom su zapiljile u mene. Bila mi je pod prstima i to ju je dodatno napalilo, jer je ubrzala ritam uz stalno odobravanje.

– Tako volimmmmmm… takooooo…

Izdrao sam deset minuta, nisam mogao više, ali je to bilo dovoljno i njoj koja je posle glasnih uzdaha samo legala na mene. Zagrlio sam je i osetio znoj na koštunjavom telu koje je delovalo malo, nežno i krhko u ovom momentu. Prijala nam je tišina.

Mogao sam da ležim satima u tom položaju. Jedino me uhvatila strepnja da neko ne bane u stan. Delovala je spokojno… nahranjena. Poput make kraj poreta, mirno je uživala poluotvorenih očiju. Kakvu muku ona nosi u sebi, kakva li je njena priča? Poslednjih godinu dana sam počeo da razmišljam kako svaki čovek ima neku svoju muku, te sam poučen onom „ako va problem može da se reši parama, onda vi nemate problem relativizovao svaku svoju grešku i na razne načine ih opravdavao. Nisam mogao da prihvatim da možda neki ljudi žive svoju sreću i da je ona dominantna u njihovim životima, a da su tekoe usputne, propratne, ali i potčinjene sreći. To mi je delovalo nedostižno i lažno, jer su u mom okruženju svi bili u konstantnim brigama i niko barem u mojim očima – nije bio srećan. Možda je to produkt kockanja i konstantnog bega od svega i svakoga, a najviše od samoga sebe. Taj beg nije bio ka izlazu i slobodi, već beg koji je vodio do novog bega… i sve tako iz dana u dan. Ko nije kockao taj ne može da zna kakav je to život pun autodestrukcije i stalnog unutranjeg konflikta. On ne može da spozna nit od sjaja do očaja niti slast u pelinu. Nelogično je i nama koji živimo tu stvarnost, pa se uprkos svemu tome ne odričemo tog života. Da li je u pitanju mazohizam ili problem s figurom oca, genetski kod ili izbor? Htela je da ustane, a ja sam probao da je poljubim…

– Nema ljubljenja, pa nisam ti ja devojka – osmehnula se – mogla bih da budem, ali ne treba mi to.

Otišla je pod tuš, ali se brzo vratila. Onda sam otiao i ja, užurban, sa željom da što pre napustim stan. Da li sam dobio ono što sam želeo? razmišljao sam, zagledan u ogledalo s koga sam prvo obrisao paru da bih mogao da se vidim. Ni malo mi se nije dopalo to što sam u razmazanom odrazu video. Tonem i dalje. Tonem bez dna…tonem… Osetio sam da se bliži kraj svemu ovome i da će konačno uslediti buđenje. Svuda oko mene su bili kozmetički proizvodi. Šta li je to toliko zahtevno lepota ili njen izostanak I ovde se kockarski nain razmišljanja mogao primeniti kroz jednu od najveih dilema u kockanju: Da li kockamo zato što nam treba novac ili zato to nam ne treba?”

Vratio sam se u sobu, a ona je sedela i pušila. Ništa mi nije rekla.

– Idem ja. Brzo ću rešiti dug, ne brini.

Nadam se. Ja sam ti dug prodala, tako da meni više ništa ne duguješ. Ja sam svoje naplatila. Šta me gledaš? Ovo ti je bilo za kamate koje si mi kasnio, a i tebi je bilo lepše nego meni. Ponovo si ti na dobitku, zar ne?

očima – nije bio srećan. Moda je to produkt kockanja i konstantnog bega od svega i svakoga, a najviše od samoga sebe. Taj beg nije bio ka izlazu i slobodi, već beg koji je vodio do novog bega i sve tako… iz dana u dan. Ko nije kockao taj ne može da zna kakav je to život pun autodestrukcije i stalnog unutrašnjeg konflikta. On ne može da spozna nit od sjaja do oaja niti slast u pelinu. Nelogično je i nama koji ivimo tu stvarnost, pa se uprkos svemu tome ne odričemo tog života. Da li je u pitanju mazohizam ili problem s figurom oca, genetski kod ili izbor?

Htela je da ustane, a ja sam probao da je poljubim…

– Nema ljubljenja, pa nisam ti ja devojka osmehnula se – mogla bih da budem, ali ne treba mi to.

Otišla je pod tuš, ali se brzo vratila. Onda sam otišao i ja, užurban, sa željom da to pre napustim stan. Da li sam dobio ono što sam želeo? razmišljao sam, zagledan u ogledalo s koga sam prvo obrisao paru da bih mogao da se vidim. Ni malo mi se nije dopalo to što sam u razmazanom odrazu video. Tonem i dalje. Tonem bez dna…tonem… Osetio sam da se bliži kraj svemu ovome i da će konačno uslediti buđenje. Svuda oko mene su bili kozmetiki proizvodi. Šta li je to toliko zahtevno lepota ili njen izostanak … I ovde se kockarski način razmiljanja mogao primeniti kroz jednu od najvećih dilema u kockanju: „Da li kockamo zato što nam treba novac ili zato što nam ne treba?

Vratio sam se u sobu, a ona je sedela i pušila. Ništa mi nije rekla.

– Idem ja. Brzo ću rešiti dug, ne brini.

– Nadam se. Ja sam ti dug prodala, tako da meni više nita ne duguješ. Ja sam svoje naplatila. ta me gledaš? Ovo ti je bilo za kamate koje si mi kasnio, a i tebi je bilo lepe nego meni. Ponovo si ti na dobitku, zar ne?

Totalni obrt nije iao u moju korist, daleko od toga. Tek sada sam bio u ozbiljnom problemu. Kako me je samo vešto odradila, bio sam izmanipulisan, odrađen. Da li su se ovako grozno osećali i svi oni koje sam lagao godinama? Bumerang se vratio, a danak mora da se plati i tu bežanja nema. Eto, doživeo sam da budem prostitutka, izjeban i izbačen… Nije me ispratila, već je nastavila da sedi, a ja sam bez ružnih reči napustio stan.

Ispred ulaza su me već čekali. Verovatno im je u nekom trenutku dojavila da sam tu. Ovo je bila klasična zamka u koju sam upao zbog svoje naivnosti i zbog neminovne samopredaje usled umora, jer sva čula koja se izoštre tokom godina kockanja potražuju veliku energiju.

– Uđi u auto.

Seo sam na zadnje sedište s nekim opasnim momkom. Znao sam da je po mene opasan, ali ne zbog nabildovanog izgleda, niti zbog velike glave, ve zbog pogleda koji je bio neuraunljiv.

– Malo da se provozamo. – rekao je s prednjeg sedišta čovek koga su oslovili sa Šefe.

Hijerarhija je bila disproporcionalna sa snagom koju su prisutni posedovali. Nisam znao ta me čeka, ali strah za divno čudo – nije postojao.

– Duguješ novac i ja ću to da ti naplatim, bez obzira na način. Najbolje je da to reimo kao ljudi.

– Da li se slažeš s tim?

– Naravno, ali mi je potrebno vreme. Dajte mi malo vremena i obeavam da ćemo to razrešiti, kao što ste rekli – kao ljudi.

– Daću ti vremena. Ima pet dana i ni dan više. Imaš pet dana, kao to imaš sestru koja mi se, inače, jako svia. Imaš majku, imate stan, a znamo gde živiš i u kakvim si govnima. Imaš pet dana zato što sam ja dobar čovek, humanista i dobročinitelj. Razumeš? Koji je kurac vama kockarima, pa mislite da će neko stalno da vam oprašta i da vas razume? Možda ste vi neka posebna vrsta ljudi, ali mi ostali nismo upoznati s tim? Da znaš samo, obožavam da prebijam takve kao što si ti koji preko pite traži pogaču. Ako si bolestan lei se, jebi se, umri, ali ne podmeći tuđa leđa za svoje greške. Imao si petlju da prokockaš tuđe pare, sada imaj petlju pa vrati. Ne zanima me kako. Ukradi, prevari nekoga, pozajmi, radi šta god hoće Samo nemoj da se desi da nestaneš, pa da te tražimo, jer ja žmurke nisam igrao ni kada sam bio dete. Jasno?!

Naravno, sve je bilo kristalno jasno. Pojaali su muziku i vozili su me još nekoliko minuta radi zastraivanja što im nije pošlo za rukom, ali da budem fer, mogli su drugim metodama da me rasture na komade. Iza raskrsnice nas je zaustavila policija.

– Dobar dan. Vaša dokumenta…

– Gde si, Legendo? – obratio mu se Šef

– O, to ste Vi! Nisam obratio pažnju.

– Daj čoveku dokumenta…

– Ma kakvi, ne treba. Kako ste Vi?

Radimo. Je li sve pod kontrolom?

– Ako, samo radite. Da je više takvih ljudi, eh… Kod kuće je dobro. Mali je dobro

– Pozdravite ga.

Čim smo krenuli obratio mi se.

– Pošten čovek, policajac ali vraća sinu dugove uredno.

Vidi, on ne zna, ali ja znam da se mali ponovo zadužio, jer kocka kao lud. Ne skida se s ruleta po celu noć. Ovaj pošten otac ni ne zna da ćemo uskoro da ga iselimo, ali to je život – neizvestan i zanimljiv, a ponekad i tragičan.

– Hajde, sada izlazi.

Izašao sam na autobusko stajalište. Video sam ženu kako u ruci drži kesu i u kesi sam video čokoladu, grickalice i nešto umotano u mesarski papir. Hrani kuče da te ujede!”, kaže naš narod, a ne znam zato. Stvarno ne znam. Zagledao sam se u nju, njenu jaknu, čizme, u njenu nemaštinu i borbu protiv nevidljivog protivnika, koju uvek gubimo…

Probudio sam se u bolnici.

Ležao sam do prozora i čim sam otvorio oči obratio mi se čovek koji je ležao paralelno, ali okrenut prema zidu.

– Jesi li dobro? – i ne ekajući odgovor dodao – Sada ću da pozovem sestru. Pozvonio je i ona je ubrzo došla.

– Jeste li dobro? Da li Vas boli nešto?

– Dobro sam. Ništa me ne boli.

– Sad će doktor! – rekla je i otišla.

Kako se ispostavilo, imao sam infarkt, a imao sam i dosta sree, jer je neko odmah pozvao hitnu pomoć koja je bila u blizini Kako god, Bog me je pogledao.

Sluao sam ranije priče o tome kako je u bolnicama haos, da niko ništa ne radi i da je prljavo. Međutim, ovde je bilo kao u hotelu s pet zvezdica, sve pod konac. U mom slučaju to je bilo nebitno, ali nisam mogao, a da ne primetim posveenost na svakom koraku. Analiza i pretraga… bilo je toga dana na pretek. Tek nakon što su stigli rezultati analiza na kovid, nas dvojicu su na kolicima odgurali do sobe u kojoj su dva kreveta bila zauzeta, a dva prazna, te smo po modelu iz prethodne sobe tako sebi i izabrali krevete. Smestio sam se do prozora, dok je moj cimer legao do zida. Stavili su mi bromile u venu, vadili krv, merili pritisak pa temperaturu i za petnaest minuta bio sam pravi bolesnik s priključenim rastvorom za hidrataciju. U zadnjih deset dana me je svašta stiglo od gubitka oca, pa nadalje. Ležao sam, neprirodno miran i gledao u obližnje zelenilo. Zaspao sam, lekovi su učinili svoje, a život svoje. Spavao sam oko sat vremena, a onda su me probudili i odveli na snimanje ultrazvuka i EKG-a...

Znate – obratio mi se lekar – imali ste jedan događaj, začepljenje krvnog suda i verovatno, a ukoliko rezultati budu to dozvolili, idete sutra na koronografiju. Tamo e kolege proceniti šta treba uraditi i ugraditi Vam stent ili dva. Najgore je prošlo i samo nemojte da razmišljate ništa niti da se plaite. Bićete budni tokom intervencije i pratićete ceo tok na monitoru ukoliko želite.

Hteo sam da sâm odetam do sobe na kraju hodnika, ali mi nisu dozvolili, pa sam ponovo seo u kolica da me odguraju. Bilo mi je jako neprijatno, jer me je gurala gospođa maminih godina. Sve što mi je majka govorila – da će jednom doći na naplatu, sva moja bahatost – potvrdilo se sada. Znao sam to i ranije – da ne može da se izbegne posledica, ali sam mislio da neće biti ba ovako, iznenada, ovako naglo.

Čim sam ušao u sobu, počeo je razgovor.

– Vas dvojicu će raditi sutra. Meni su juče ugradili dva komada i nadam se da sutra idem kući. Ništa ne brinite, to se radi iz ruke i jedino ako tu ne može, onda iz noge. Mene je samo oblio znoj i poelo je da me boli u grudima, a nikada lek jedan popio nisam osim protiv bolova...

– Ja sam imao bolove u rukama i visok pritisak i povraćao sam... uključio se moj cimer u razgovor.

Ja sam iskulirao uključenje u razgovor, što nije bilo teško jer je svako od njih želeo da ispriča svoju verziju. Niti sam znao šta da ispriam, niti mi se pričalo. Spavao sam do večere.

Hajde da večerate, pa posle da mi popijete ove lekove. Večera je bila odlina, pogotovo kada vam se ne jede. Uzeo sam nešto malo makarona i popio jogurt. To mi je bilo dovoljno. Svi smo popili svoje terapije, a onda su prigušili svetlo i svako je otišao putem sopstvenih briga. Probao sam da razmišljam o narednim koracima, ali mi je sve bilo konfuzno... Sve misli su mi istovremeno dolazile, tako da nisam mogao da ih selektujem

Razmišljao sam najvie o sestri i o tome koliko je zapravo trpela zbog mene. Eto, i sada treba da razgovara o mojim dugovima po ko zna koji put. Pokrivala me je kod svih, branila me, pozajmljivala od svojih prijatelja kada sam je preklinjao, a bilo je to često. Dok je studirala, lepili su joj etikete sestra onog kockara”. Govorili su joj tvoj brat duguje mom aletu lovu”. Svega se ona naslušala i svata je istrpela. Znam da je, kada sam je uhvatio nekoliko puta da plače, plakala zbog mene. Jednom je otišla na piće s momkom sa faksa koji joj se mesecima bezuspešno udvarao i doživela veliko poniženje. Govorio joj je gadosti o meni s poluinformacijama i lažima i kako je saaljeva jer je ona divna devojka koja je u senci brata i da zna da smo u finansijskom škripcu, te da eli da joj pomogne... Ponudio joj je hiljadu evra da spava s njim i stavio kovertu na sto sa sitnim apoenima, kako bi izgledalo moćnije. Polila ga je vodom i izašla podignute glave iz kafia, mada je tu istu glavu sat vremena kasnije držala u maminom krilu. Danima niko nije mogao da je utei, a ja sam tek kasnije saznao za tu priu koju je samo mami u poverenju ispriala. Čudan je taj naš odnos nekada razgovaramo satima i osećam kao da sam kloniran, a nekada mi je toliko daleka da ne mogu da je razumem. Verovatno da je to do mene, a ne do nje. Kada je pošla u Ameriku, bio sam siguran da je jedini razlog odlaska bilo propadanje porodice koje više nije mogla da podnese. Ona nikada ništa nije tražila, pa je zato malo i dobijala, ali sam zato ja svakodnevno arlaukao, grebao i molio, pa sam dobijao vie. Tu je bila greška roditelja, što su nam stvorili model po kome lošiji dobija više. Slušao sam i roditelje svojih drugova kojii su takoe kockali, kako forsiraju nerad i neuspeh spram napretka. Naravno da svako odgovara za svoje postupke i da tu nema alibija, pa ipak pogrešno vaspitanje i guranje pod tepih vanih tema na kraju se obije o glavu svima. I da, roditelji takoe greše kao i svi mi koji to nismo, pri čemu je namera uvek dobra, ali produkt te namere je sunovrat.

I ono kad sam dobio dvadeset hiljada evra i odmah otišao da se razdužim, svratio sam usput do grada i dao joj sto evra. Toliko sam mogao, ostalo je imalo svoju namenu. Znate šta je uradila s tim parama? Kupila mi je trenerku i napravila omiljenu tortu španski vetar. Svašta mi je još prolazilo kroz glavu, od detinjstva do današnjeg dana i samo znam da je mnogo volim i ne znam da li ću joj se ikada odužiti, zbog svog mira, a ne zbog nje...

Jedini način da odem odavde jeste da ubijem taj deo sebe. Ima me u prošlosti, a prolost je hipoteka koja se otplauje, ali se nikada ne otplati, jer su kamate velike i dugovanje prema sebi prvenstveno raste iz dana u dan. A mnoga sam leta preskočio kao baru nastalu usled duge jesenje kiše, lagano, bez napora, u tom trenutku opijenosti otrovom svakodnevice. I sada mi je žao, ali žal je poput maa koji je najmoćniji dok je u koricama, kada se potegne – bude prekasno. Sekaо sam njime svoj život kao rezance od svežeg testa, svoje plišane snove, svoj mesec u besanim noćima i odraz svoga sunca u potoku, svoje zelenilo u proleće, ali ništa nije vredelo. Sve je bilo živo, ivlje iz dana u dan, neukrotivo i blatnjavo. Kako je samo blato teko kada se zalepi za cipele, kada sve u vama trči, a stojite u mestu.

Teško je pronai smisao u igri koja je unapred izgubljena. Ta čuvena paralela s polupunom i polupraznom ašom koja određuje i razdvaja pesimistu od optimiste jeste nepotpuna, jer šta bi o tome rekao realista, a šta oportunista? Za realistu se voda nalazi tačno na sredini čaše, dok se oportunista ne bi uputao u analizu, već bi samo uzeo čašu i popio vodu. Tako je i u životu.

No je prola začuđujuće mirno. Posle redovnih jutarnjih analiza, doruka i terapije, usledilo je čekanje. Nas dvojica smo bili na programu za intervenciju, ali kada tačno, to se nije znalo. Kroz razgovor smo bodrili jedan drugoga. Govorili smo to da će sve nakon bolnice biti kao i pre, ali da bi trebalo i mi da se menjamo, da menjamo način ivota i da nam je ovo bio žuti karton pred isključenje. Svako to uvek zna za sebe, ali od tog znanja pa do priznanja i do same promene dugačak je i često neprelazan put. Onda je dola vizita.

Nama su kratko rekli da budemo spremni. Pogledali su liste i to je bilo sve, ali su se zadržali kod naših sapatnika na drugom kraju sobe. Naime, jedan je imao povišenu temperaturu i bolove, a drugi je imao neko crvenilo po gornjem delu tela... Tu sam se prvi put prepao i počeo da zaista razumem gde se nalazim i zato.

– Ma, ja sam mislio da danas idem kući! – rekao je čovek s bolovima.

– Nećete Vi kui, ostajete dok ne vidimo ta se dešava s Vama.

Ma, vuče od prozora, pa sam uhvatio malo, to je… znam ja. probao je da objasni.

Lekar mu ništa nije rekao, okrenuo se i svi su izašli iz sobe. – Šta si ti zapeo da ideš kući? Bolje ti je da bude ovde da te ispitaju skroz. rekao je cimer.

– Ma, moram danas da odigram Ligu prvaka ili u da umrem. Moram nekoga da nahvatam da mi uplati kredit... ženu ne smem, ovi moji prijatelji neće ni da čuju... aha, setio sam se.

Nazvao je nekoga, a u tom trenutku su došli po mene.

– Hajde, idemo.

– Srećno!

Drži se...

Odgurali su me do sale i dok sam se okrenuo, već sam ležao na krevetu za intervenciju. Znao sam da je u mom interesu da budem maksimalno saradljiv kako bi mogli da se fokusiraju na posao. Sledio sam njihova uputstva i sve je proteklo rutinski, onako kako i treba. Informisali su me na kraju u par reenica šta su mi radili, da ću po izlasku dobiti terapiju i ako osetim nešto čudno da prijavim lekaru. I eto, bio sam u sobi za manje od sat vremena.

Kako je bilo? Jel boli?

– Ne, ne boli ništa, ne brini. Samo sarađuj. – rekao sam cimeru.

– A, je li stvarno treba da skinemo gaće?

– Naravno, pa moraju da vide da li si spreman za intervenciju.

Osećao sam se pobednički, isto kao kada sam dobijao na kocki, nekako uzvišeno. Nažalost, imao sam mnogo bitaka koje sam morao da dobijem u narednih sedam dana, a koje su mi visile nad glavom kao Damoklov mač. Rešenje nisam imao, pa sve i da mama i sestra dogovore vraćanje duga sa efom, to nisam mogao da uradim. Tu je jedino reenje bilo vraanje para kojih nije bilo i nee ih ni biti. Stalno su me obilazile sestre i raspitivale se o mom stanju i u početku sam mislio da je takva procedura, ali kada sam ih pitao da li treba da brinem za svoje zdravlje rekla mi je nešto što nisam razumeo:

– Mnogi se raspituju za Vas. – uz osmeh Nekome ste mnogo važni, pa stalno urgiraju i zovu.

S majkom sam se čuo putem video-poziva, te ne verujem da bi ona dodatno zvala, možda, ali baš toliko sigurno ne. Kome li je to toliko stalo do mene? Bio sam znatiželjan i zabrinut u isto vreme.

Cimer je otiao po svoj stent, po svoju nadoknadu vremena, da ne kažem po svoj produetak života. U bolničkoj sobi je počela da se razvija jedna prava bizarna situacija. Naši partneri u sobi sastavljali su tikete, jer je uplata legla i otvorila širom vrata zabavi. Komentarisali su svaki par i imali su ozbiljno znanje, a i kockarski sta na osnovu poznavanja statistike, odnosa u klubovima, međusobnim duelima... Kakva je samo to zabluda da znanje pomaže u sastavljanju tiketa. Zamka koja je bila identična onoj u koju me je maćeha uvalila. Tako isto i kladioničari, kao što sam proao i ja, budu prvo zavedeni, pa izjebani i na kraju izbačeni na ulici i ostavljeni od svih. Nije mi smetalo njihovo kikotanje i komentarisanje, koliko mi je smetalo sopstveno stanje nemoći. Šta da uradim? Ne znam. Sve što sam do sada mislio da znam ispostavilo se kao greška.

Ruak je stigao, a ja sam odlučio da sačekam cimera pa da onda jedemo zajedno. Ni njih dvojica nisu jeli, jer im je neko pre ruka dostavio picu koju su smazali u slast. Ponudili su i mene, ali sam uz zahvalnost odbio. To je bio klasičan model kockarskog načina razmišljanja koji se uvek svodi na pasivnost i neverovanje u negativan ishod. Ovde se direktno radilo o životima, dok se kod kockanja to ipak odvija indirektno. Mnogi ljudi žive po tom modelu i onda je jasno zašto, čak i u kasnijim godinama, ulaze u kocku. Model je prisutan, samo je potreban završni korak u vidu realizacije. Nove generacije ulaze u problem mnogo impulsivnije i brže, jer im se od detinjstva usađuje takav model. Naravno da ih ne vaspitavaju samo roditelji već i društvo, mediji i svi ostali spoljni faktori. Dakle, u propasti jedne osobe ne učestvuje samo ona, pogrenim izborima, već je odgovornost razdeljena na mnoge. Dogurali su mog cimera i sve je – hvala Bogu – prošlo dobro, kao i kod mene. Ostalo nam je da čekamo reakciju organizma, jer se u prvih dvadeset četiri časa pokaže ako organizam eventualno ne odreaguje dobro. Jeli smo i mirno razgovarali, dok su naši partneri prešli s kladionice na slot-aparat. Glasno su komentarisali tok igre, psovali i povriskivali u zavisnosti od toga da li dobijaju ili gube. O Bože, pomislio sam, pa gde da pobegnem od kocke, kao da se ova bizarnost odvijala zbog mene.

Da li sam ja toliki magnet da privlačim ovakve situacije? Smirili su se kada su ispucali sav kredit.

– Ode hiljadarka. ree partner kome su bolovi prestali dok je igrao. – Ali tu su tiketi da nas izvade. Evo, upravo je krenula prva tekma, samo da uu tri u prvom poluvremenu na dva plus i superika. Tu čekam skoro tri hiljade... Čuo se zviduk, to ga je aplikacija obavestila da je pao gol već na samom poetku tekme. Tako je bre... idemo...

Kao posmatrač, znao sam da mu tiket neće proći, ne samo zato što je loe igrao nego jednostavno neće... Kao igrač verovao sam u neverovatne stvari, prolazio sam neto to se prolazi jednom u životu, a padao na nemoguim stvarima, pa opet ta nada je uvek tinjala i uvek bi se nekako podgrevala na razne načine. Da li je sve to bila slučajnost? Ja ne znam. Sigurno su i neki posmatrai znali da ću promašivati brojeve na ruletu, ali verujte da igrači uvek veruju u dobitak.

Ubrzo su postigli još jedan gol i prvi par je prošao, falila su još dva, ali su se te utakmice igrale nešto kasnije. Rano je pao mrak, a sa mrakom mu se povećala temperatura, pa je dobio i dodatnu terapiju. Zašto li mu je potrebno ovo kockanje sada? Možda i on beži od nečega; od straha, problema, od samog sebe... Bilo mi ga je žao, konstantno sam projektovao sebe kroz njega i nije mi prijalo to što sam video. Uvek kada bi mi sasuli istinu u lice odbacivao sam je uz izgovor da to nije baš tako i da preteruju, a sada vidim da sam jedino preterivao ja. Moja su uverenja bila pogrena, ali sam poput Sizifa gurao kamen i bio istrajan u neistrajnosti da prestanem s kockanjem. Kada bih samo mogao da vratim godine, sve bih radio drugačije. Voleo bih sebe i druge, ali ne rečima, već na svaki mogući nain. Ili makar da mogu da krenem od nule, da nekako sve zaboravim i da počnem iz poetka. Mnogi kockari sanjaju taj novi poetak, ali se on nikada ne dešava, jer početka nema dok ne doe kraj, a kraja s kockom nema to je igra bez prestanka. Mnogima nije jasno, ali vi se kockate, čak i dok spavate. Preko dana se kombinuje, kocka, pozajmljuje, kocka, vraća, moli za novac, krade od kuće i gde već moe i to se radi paralelno s redovnim aktivnostima poput posla i škole. Noću, pred spavanje, odigrate neke timove iz Južne Amerike koji zbog vremenske razlike tada igraju ili se prebacite na košarku i NBA. Dakle, kockanje se odvija sve dok postoji novac i jedino on može – na kratko ili nekad malo i duže – da stopira kockanje. I kako iz tog paklenog ritma da izađete? To je kao kada biste iskočili iz auta pri brzini od 120 km na sat, neprihvatljivo za mnoge.

Počele su i ostale dve utakmice. Pogledao sam ga i bol i temperatura su bili vidljivi na njegovom licu. Uhvatio mi je pogled.

Steglo me nešto u ramenima, a i plua me bole, sutra e me voditi na rendgen da vide kako je. Ma bie to dobro, kad je ovde stalno neka promaja...

– Biće naravno dobro, samo slušaj šta ti govore, tako je najbolje...

Čim izađem, okrenuemo jagnje jedno i prase, ima da se proslavi sve ovo...

Samo sam klimnuo glavom u znak odobravanja i tada su pala dva gola...

– Još po jedan i tu smo. Znao sam da mora da dođe...

Ponovo smo ćutali. Vreme brzo prolazi kada se nešto dešava, a desilo se da do pred kraj poluvremena nije pao nijedan gol. Ušli su u nadoknadu, nervozno je pratio na telefonu to da li će doći do promene rezultata. Jedni su ušli u dva gola, a na drugoj tekmi je ostalo još tri minuta produžetka. Gledao sam kako se muči, grčio je pesnice, cimao se... bilo je bolno, i to dan nakon intervencije. Dan nakon što je dobio novu priliku da živi. Mi život podrazumevamo, samo svako u svom obimu i na svoj način. Često u toku igre, a najčee za ruletom, navijamo jedni za druge i tu je empatija na najvišem mogućem nivou. Učestvujemo u radostima i tugama, u usponima i padovima, psujemo i pljujemo zajedno i konstatujemo da je sve to namešteno; sve radimo samo ne prestajemo da kockamo. Prestanak nikada nije opcija, osim kada kratkoročno slaemo sebe. Pao je i taj gol koji mu je trebao...

– Tooooooooooo…

– Šta je bilo? pitao je doktor koji je došao da nas obiđe.

Dali su gol doktore, sada sam ih dobro zavalio.

Ko je dao, Liverpul?

Daaaaaaaaaa…

– To – reče doktor i ja sam čekao dva plus.

Nasmejao sam se, bila je ovo fenomenalno prikazana realnost koja je ljudima izvan kocke nepoznata. Kockao sam s političarima, piscima, graevincima, zanatlijama, Romima i Kinezima, ma ne znam s kim nisam… U kocki su svi jednaki, kao i u komunizmu. Kockarski jezik svi govore i svako ga razume perfektno, i verbalnu i neverbalnu komunikaciju. Za kockarskim stolom nema nikakve razlike, pa i ako razlika postoji, ona nema veze sa obrazovanjem ili statusom u društvu, već s karakterom, tolerancijom i nekim drugim faktorima koji su individualni.

– Aha, primili ste terapiju, izmerićete kasnije temperature, a sutra ćemo na snimanje. – konstantovao je lekar i krenuo ka izlazu iz sobe.

– Doktore...

– Recite?

– Poništili su gol.

Kada?

– Evo, stiglo mi je, zbog igranja rukom.

– Jebeni Var! – opsovao je doktor.

Partner se umirio, malo se vrpoljio, a onda je počeo da hre...

U bolnici postoji red i poseban raspored, a meni, koji sam došao iz haosa, to je – za divno udo prijalo. Taj nered koji živimo kao hir ili kao moranje, otima nam zdravlje, a da toga nikada nismo ni svesni u potpunosti. Ovde je struktura dana poznata i predvidiva, a briga svih tih ljudi o nama bila je izuzetna. Nije samo zbog toga to je to njihov posao, već su oni utkali i ljubav prema tom istom poslu, tako da kada spojite posao i ljubav ne radite nijedan dan.

U poslednjoj fazi mrzeo sam kockanje. Uprkos tome, bio sam redovan, jer nisam mogao, a ni znao drugaije. Bio sam programiran, ali s destruktivnim programom samouništenja, pa sam, prema nekakvoj logici, sada i dospeo tamo gde me je taj put vodio. Počeo sam da razmišljam o samoubistvu, jer sam prethodne noći sanjao sopstvenu sahranu. Inače, vrlo retko sanjam, a sada zbog lekova, okolnosti ili ko zna čega, sanjao sam kao da je stvarno. Nije me toliko zabrinuo sam san, ve to to niko nije plakao za mnom. U gomili ljudi, pored majke i sestre, bili su i neki ljudi na koje sam u potpunosti zaboravio. Svi su bili u crnini i tuni, ali bez suza. Tako sam i zasluio. To mi je delovalo kao jedan logičan završetak jednog nelogičnog ivota. Kako bih to uradio? Iz pištolja? Otrovao se? Sve mi je delovalo komplikovano, jer je sadržalo neki plan u sebi, a ja sam hteo da bude slučajno samoubistvo. Znam da to ne postoji, ali sam baš tako hteo. Bog je odlučio da preivim srčani udar, pa neka odluči i u sledećem izazovu o tome da li bi trebalo da živim ili ipak ne bi trebalo. Kao Šredingerova mačka, jedan eksperiment koji upravo govori o tome da dok se svemir ne odluči, mačka je u isto vreme i mrtva i živa. Svemir treba da se odluči o jednoj od beskonačnih realnosti koje postoje... I tako, zanimljivo je. Uvek me je privlačilo verovanje u to nešto što ne vidimo i ne znamo da postoji, a samo naše neznanje nije nikakav dokaz da zaista ne postoji. Neka tamna senka nadvila se iznad mene i misli su mi postale mračne. Negde oko podneva doneo mi je medicinski brat torbu koju mi je poslala Mila, a u kojoj su bile osnovne stvari za higijenu, garderoba, limunada i neke sitnice. Kasnije sam video u neseseru i lančić s krstom, ali ga nisam stavio jer stanje u kome sam se nalazio bilo je u suprotnosti s verom. Meutim, pre toga, desilo se nešto jako važno.

– Jeste li dobro? – pitao me momak koji mi je doneo torbu.

Da, jesam.

– Torbu sam Vam doneo, jo da prenesem i pozdrave – nasmešio se, a zatim i naprasno uozbiljio. Čekaju Vas. Imate jo dva dana. Ovo vanredno stanje ne odlae dogovor.

– Znam.

Okrenuo se i otišao. Kako li su saznali? Bilo je jasno da me prate kako im ne bih pobego. U redu. Ako bolest ne odlaže vraćanje duga, da li smrt odlaže i trajno zatvara dug? Odjednom sam osetio kao da sam u zatvoru, a ne u bolnici. Dok sam pravio paralelu, uvideo sam da sam u kući Velikog brata, jer neko nas zaista posmatra. Odluka o okonanju života rasla je u meni i počeo sam da pravim plan o tome…

U to vreme, dok sam koračao ka konačnoj odluci da nestanem, sestra je koračala do Golubareve kue. Kakav paradoks, dok su se njih dve borile za moj život, ja sam se borio za svoju smrt. U toj borbi one su davale sve od sebe – kao i do sada, kao i uvek, a ja sam otimao sve od sebe – kao i do sada, kao i uvek.

– Dobar dan, ja sam

– Znam ko ste, ne morate da se predstavljate. Primite moje saučešće zbog smrti oca.

– Hvala, dola sam

I to znam. Ne morate da se Vi mučite oko toga, dovoljno je to se on mui godinama. Uđite

Hvala. – tiho je rekla sestra dok je ulazila u Golubarevu kuu.

– Hoćete nešto da popijete?

– Ne hvala.

– Ne znam šta da Vam kažem, stvarno. Godinama mi duguje novac i sam mi je priznao jednom da se kocka… baš šteta jer nije on kao ovi neki, ali ne vredi da sada trošim reči na nešto što je bilo… Šta ja mogu da uradim za vas?

Zamolila bih Vas da mi omogućite da vratimo novac. Dala bih Vam pola sada, a pola za mesec dana. Ja ću tada biti u Americi, vraćam se tamo sam već neko vreme, ali će Vam majka doneti ostatak. Možda mnogo tražim, ali to bi nam mnogo značilo, jer smo u velikim problemima

Ne tražite mnogo, samo se borite za njega što jako poštujem. Ovde samo traže novac i odnose ga, a tek po nekad vraaju. Vi ste došli da vratite i treba Vam vreme, a ja ću Vam rado pokloniti to vreme jer sam u poziciji da mogu. Imam rak i prognoza mi je od šest meseci do godinu dana. Kasno sam se javio, verujem da za vas nije kasno i da ćete rešiti sve probleme koje imate. Život je nepredvidiv vekovima unazad… Ceo svet se komeša, dok mi pojedinci tražimo svoje mesto pod suncem… lutamo, borimo se i trčimo u susret nečemu što je neminovnost. Između sreće i smrti tanka je linija i samo posebni mogu da hodaju po njoj. Možda su me stigle nečije kletve, a možda sam suvišan i nepotreban, pa treba da budem eliminisan. Ništa nemam vredno u ivotu, jer novac to zasigurno nije. Nemam roditelje, ni sestru, ni brata, niti decu… tek ove golubove… Mnogi će se radovati kada umrem. Znam to dobro, ali im ne zameram, to je ivot. Kažu da je smrt sastavni deo života. Možda života drugih, kao što je smrt Vašeg oca sastavni deo vaših života, ali ne i njegovog. Kraj života i početak smrti se samo nežno dodiruju i nita više. Suština je da mali broj ljudi zna da je najvanije što dobijamo rođenjem zapravo spoznaja da je život besmislen; svako od nas može da ga osmisli onako kako on to eli, dakle nije unapred definisan. Znate, ako volite da slikate – slikajte, ako volite da šetate – šetajte, ako volite da pevate – pevajte. Osmislite ivot onako kako Vi želite. To je suština. Mene niko ne razume, ali ja volim golubove, baš ih volim i oni su izvor moje radosti, moja snaga da probam da se izborim za koji mesec ivota due. Šta bih time dobio? Možda najviše nadu da se nešto može promeniti. Ja imam nadu, a vama savetujem da imate veru i da verujete da su pred vama dobri dani, jer zašto to tako ne bi bilo. Eto, možda mi je stalo da me ne pamtite po zlu, jer ne verujem da ćemo se nas dvoje više videti. Pozdravite majku i recite joj da novac i ne mora da donese, na njoj je. Meni novac nije neophodan, ali neka ona razmisli da li joj je u životu potreban dug koji nikada neće moi da vrati.

Na jednoj strani je sve išlo bolje nego što je iko mogao da zamisli, dok se na drugoj – tamo gde sam ja – osećao miris tamjana...

Fizički sam se osećao odlično, ali sam psihiki bio u kanalu. Bolnica je radila punom parom, a intervencije su se odvijale kao na traci; barem nam je tako prenosilo osoblje koje je svojim poslom ulazilo i izlazilo iz sobe. Navikli smo se jedni na druge, delili hranu, vodu i anegdote iz dosadašnjeg života i svi smo se zakleli da ćemo promeniti loše navike u korist dužeg života. Za mene je to znailo jedino da me nema, jer je sve moje bilo pogrešno. Znao sam da sam i sada na krivom putu, a za pravi nisam znao. Tako je prošao dan. I noć sam prespavao bez snova, a samim tim i bez nonih mora. Probudio sam se odmoran i jak. Prva informacija bila je da ću biti otpušten iz bolnice tek sutra. Bilo mi je isto i da sam kod kuće i da sam u bolnici, to mi ništa nije menjalo. Onda je došla vizita.

– Vi ćete danas biti otpušteni. Stanje vam je dobro, dobiete terapiju za narednih sedam dana s kompletnom dokumentacijom. Ukoliko Vam nešto ne bude kako treba, javite se na prijemnom odeljenju, a ako sve bude dobro, onda je kontrola za šest meseci. Imate neko pitanje?

Nemam. Hvala na svemu.

Vrlo brzo nakon vizite sam dobio kompletnu papirologiju, lekove i CD sa snimkom intervencije. Trebalo je da izađem u dvanaest asova. Obukao sam se, fotografisao s drugarima iz sobe, ostavio im ono što nisam hteo da vraćam nazad, a što im je trebalo, i odlučio da izađem ranije. U deset sam lagano izašao na glavni ulaz i niko me ništa pitao nije, možda zato što se nisam skrivao već sam pozdravljao svakoga uz osmeh.

Pozvao sam taksi. Na putu do kuće provejavao je sneg. U kolima sam ćaskao s taksistom, bio je tu negde, mojih godina.

Ma i ja ekam kada će da me opali. Ubi me stres svakog dana, pijem bensedine, ali ne pomaže, samo sam se navukao. I kaže nije strašno?

– Kako kome. Neko umre, a neko preživi. Uglavnom ni jednima ni drugima nije strano. – nasmejao sam se. On je zaćutao.

Ušao sam u stan. Nikoga nije bilo, to mi je savreno odgovaralo. Hteo sam da okrenem majku, ali sam odustao od te ideje. Proao sam kroz sve sobe, hodnik, kupatilo, kao da sam hteo da se oprostim od mesta u kome sam prohodao, slavio rođendane, tugovao… Svašta bi ispriao ovaj stan, kada bi samo mogao da progovori. Znao sam gde obino stoji novac. Otvorio sam gornju fioku i naravno tu je bio, a bilo ga je i u donjoj, i to znatno više, ali taj nisam hteo da diram. Ranije bih odmah otrao do prvog aparata i na najvii čip počeo da kockam, ali sada mi je kocka bila neprihvatljiva opcija. Imao sam potpuno druge planove. Morao sam samo da pourim, jer nisam znao kada će se majka vratiti. Seo sam za trpezarijski sto s namerom da napišem oproštajno pismo.

Draga mama. Izvini što se na ovakav način opraštam od tebe. Jednostavno ne mogu više. Ne vidim kraj, ne vidim nadu. Sve se ugasilo u meni. Bio sam loš sin, iako te volim neizmerno. Tata je umro zbog mene i bolje je da ja nestanem nego da nestanu svi ostali, zbog mene i mog kockanja. Kocka me je promenila, ukrala mi zdravlje i fakultet, otela mi devojku i ja ne vidim smisao daljeg života. Pokvario sam život i on ne može da se popravi, a s takvim stvarima šta se radi, mama? Takve stvari idu u smee, pa na deponiju. Tako si me ti učila. Prihvati ovo kao moju odluku, jer svi ih donosimo kao sopstveni izbor ili kada smo prinuđeni na to. Oprostite mi svi; majko, sestro, svi preci i nerođena deco. Volim te i oprosti mi još jednom. Ljubim. P.S. Prenesite svima da je kocka najveće zlo koje postoji.

Plakao sam. Konačno su se sve emocije koje sam skupljao prethodnih dana izlile i poplavile sve moje želje i sve ono što sam oduvek eleo da budem; ispravan, pošten i dobar. Svestan sam bio toga da sam zamazao ceo život i nepovratno otišao u ambis, kao I toga da nikada neću biti ono što sam želeo. Nikada. Otišao sam na autobusku stanicu i gledao autobuse kao brojeve na ruletu. Koji li je moj da mi je znati? Nisam znao u koji da uem, jer nisam znao gde želim da idem, samo sam znao zašto želim. Ponovo sam se oslonio na intuiciju i odlučio sam se za beli umazani autobus u koji je upravo ulazila neka baka… Šta li će moja majka raditi za dvadeset godina? Da li će doiveti starost ili će je ovo sve sa mnom ubiti? Odjednom sam počeo da projektujem budućnost i video sam sliku svoje sestre sa mužem i dvoje dece. Na toj slici, u mojoj glavi, ona je bila nasmejana. Valjda sam zapravo tako želeo da bude. Da, projektovao sam iz srca, iz jedinog mesta gde je sve čisto i dobronamerno. Govoriće svojoj deci o meni i dobro i loše i znam da će tada plakati sve naše radosti i tuge.

U autobusu je bila gužva, ali sam se smestio odmah iza vozača. Spustio sam torbu u kojoj su bili izveštaji lekara, pantalone i duks. – Dokle idete?

– Ne znam. – rekao sam.

E, ovo još nisam čuo u svom veku. Pa dokle da pišem?

– Ne znam, da razmislim malo?

– Hoćeš preko Drine?

– Ne, pre Drine. Piši šta hoćeš, ali da mi stanete negde pre, važi? I evo da pojedete nešto ako budemo stali negde. gurnuo sam mu peseset evra Jel može tako?

– Napravićemo da može osmehnuo se konačno.

Na radiju je upravo krenula pesma „Ima jedna krma u planini, koju sam naravno znao, jer je bila najdraža pesma mog pokojnog oca. Kada je šofer pojačao muziku, putnici se najednom razveseliše, a neki od njih su čak i zapevali. Pevao sam i ja, ali u sebi. Pevao sam i plakao, eto baš tako je bilo. Ne pamtim kada sam se poslednji put vozio autobusom, ali mi je sama vožnja teko pala. U krivinama mi je bilo muka, a i gorivo se osećalo. Kako li je samo vozačima? Verovatno im je u opisu radnog mesta da im bude muka ili se čovek s vremenom navikne, pa zavoli svoju realnost, ma kakva ona bila. Izbor je uvek izmeu života I smrti, i tu, na toj crtici između godine rođenja i godine smrti stane sve. Ceo jedan život, u jednoj crtici. Koga je briga za to, kada nam je dat zaborav kao mehanizam odbrane kome je zadatak da otupi bol i izbledi fotografiju do neprepoznatljivosti. Velika je stvar i kada te neko zaboravlja, jer to znači da te je voleo intenzivno. Ako nikome ne znaiš, onda te niko i ne zaboravlja, jer te nije ni pamtio. Prekinuo sam da analiziram tek kada smo stali na benzinsku stanicu, odmah iza Šapca.

Neki su ostali u autobusu, a većina nas je izašla. Odmah su se hvatali cigareta, a ja sam otišao da kupim vodu i sok, jer sam ožedneo. Baš tu, na parkingu, među nepoznatim ljudima, u sred nedoije, osetio sam da sam živ. Jedan potpuno novi osećaj za mene, osećaj iskonskog postojanja. Daleko od urbanog života, nakratko otuđen od teških misli, osetio sam dah života. Udahnuo sam duboko i lagano izdisao, a um i telo bili su mi u miru par trenutaka, a onda je vozač upalio autobus što je bio poziv da uđemo i nastavimo dalje.

Spremaj se momak. Uskoro ti stajem, pa ti vidi gde ćeš dalje, samo pamet u glavu. – vrlo iskusno mi je rekao vozač, sigurno se nagledao raznih stvari, jer je imao godine da u njih stane svašta, teški strašni rat i još straniji mir. – Hvala Vam, sve sam razumeo.

– Onda dobro, srećno!

Mahnuo mi je kada sam izašao i nastavili smo svako ka svojoj odrednici. Bilo je hladno, a počelo je i da smrkava. Ubrzao sam korak u pravcu u kom me je uputio čovek koji je iskoristio priliku pa je siao sa mnom, jer mu je odatle bio bliži put do kue.

Posle desetak minuta hoda bio sam na obali Drine. Zarasla u šiblje, obala je bila nepristupačna. Iao sam uz reku i nešto kasnije naišao na stazu koja je vodila do same vode. Drina je bila buna ili sam je ja tako doživeo. Na ovom mestu bila je nekako manja, skupila se, stegla. Ličila mi je na mene u poslednjih nekoliko godina. Stavio sam jaknu na panj i seo na mesto ušuškano od vetra, što je inilo da bude prihvatljivo hladno. Gledao sam u vodu, bila je duboka već na dva metra od obale. Preplivaću ako mi je tako sueno. Zagazio sam u vodu i osetio sam kako mi trnu noge od hladnoće. Da li moje srce ovo može da izdrži? Zašto se ponovo kockam? Šta ja to radim?

Ne mogu da podnesem laž i nikada mi neće biti jasno zašto ljudi lažu. Pre ili kasnije istina dođe i onda poruši sve što je laž izgradila, poruši i još nepostavljene temelje. Zakasnela istina prolost urami znakovima pitanja, sadašnjost okiti osećanjem izdaje, a u huku nadolazećih dana dominira strah. Sve to zajedno nas zarobljava i oduzima nam jedan umiven život s radostima i tugama, ali bez nepotrebno inputiranim tegovima. Sve je teže odoleti i ostati svoj u vremenu koje vrši strahovit i svakodnevni pritisak, potiskujući naše prirodne potrebe veštačkim. Bistrine su se zamutile, vrednosti su zamenile mesta, zlo se razgoropadilo, a dobro je zanemelo od stida. Ravnodušnost i nedostatak empatije postaju poželjne, pa čak i neophodne, u procesu prilagoavanja jedino još da otpor u nama umre, ako je to uopšte mogue, jer je to poslednja linija odbrane ljudskosti.

– Kakve su ti namere? upitao me je tek glas, jer čoveka u prvi mah nisam ni video. Okretao sam se oko sebe… – Ovde sam! reče i tek onda sam ga uočio.

Imao je sekiru u rukama i nekih ezdesetak godina. Nije mi odmah prišao. Stajao je na pet metara, nekako iznad mene u stranu.

– Nita! – odgovorio sam.

– Ne izgleda mi baš da je nita. Jesi li ubio nekoga?

– Nisam još.

– Vidim da si baš reio da se preda Drini. Misliš da možeš da je preplivaš, ili imaš druge planove?

utao sam, a onda sam se naglo okrenuo ka reci i udahnuo duboko.

– Stani časak. Možeš to i kasnije da uradiš, lepe je da strada u noći po mesečini, a i glupo je da gladan odeš na onaj svet. Spremam kačamak, voda je davno provrela, koliba mi je na pedeset metara odavde, još malo uz reku. Hajde da jedeš, pa onda čini šta ti je volja. Tada je lagano krenuo ka meni. Mislio sam da će mi pruiti ruku da izađem jer sam do kolena bio u vodi, ali on je uzeo moju torbu i poao.

Hajde, pobeći će nam večera.

Bacio sam pantalone, duks i majicu u reku. Stavio sam ličnu kartu i neke dinare u dep i krenuo za čovekom. Kada sam ušao, krenuo sam ka šporetu, ali me je odgurnuo.

Ne smeš naglo mokar kraj vatre. Stani u ugao dok se malo ne navikneš na toplotu i na ove stvari. Obuci se već jednom. Oblaio sam se brzo, nisam imao rezervne čarape, pa sam bos stajao na ponjavi. Bilo je pretoplo.

Sedi za sto. Ti si sada moj gost, ima da te ugostim kako dolikuje. Sipaj rakiju, flaa je na stolu, a i čaše su tu. Ne pijem, hvala.

Pametno. Sipaj meni jednu.

Ubrzo je doneo kačamak, prženi sir, kajmak i teglu ajvara.

Sipaj, ili da ti stavim ja?

Bio sam gladan kao vuk. Stavio sam redom sve u plehani tanjir, onda je prineo i podgrejano suvo meso isečeno na komade.

– Da se prekrstimo. reče. – Ajde, pomozi Bože.

Prekrstio sam se i ja i zavukao ruku u džep da pronaem lančić s krstom, ali on je bio u pantalonama koje su otplovile… Jeli smo polako u potpunoj tišini. Sve je imalo poseban ukus, ukus prirode, ukus predaka, tradicije, ukus slobode… Gledao sam povremeno u njega dok je jeo – koštunjav, u crnini, otrog pogleda. Primetio je to.

– Nikoga nemam. Sina su nam ubili u ratu. ena mi je umrla pre godinu dana, a ja se ne dam u inat svima. Misle da sam udak i boje me se. Mnogo sam se promenio od smrti sina pa na ovamo. Do tada sam živeo s voljom, a od tada s besom. Ni s kim ne razgovaram i ništa me se ne tiče do golog života, pa i to samo jer sam tvrdoglav. To mi daje snagu, ta tvrdoglavost, da prkosim i vremenu i ljudima. Hteo sam više puta da se ubijem, pogotovu kada mi je žena umrla, ali nisam mogao. Pravio sam omču, evo, tu iznad tvoje glave sam je vezao gore za plafon, visila je tu jedno dva meseca, navlačio sam je nekoliko puta sebi oko vrata i nisam mogao, nešto mi nije dalo da to uradim. Kada me je to prošlo, prošlo je i više se nije vraćalo. Sada, što te više gledam, sve vie mi ličiš na mog sina. On je bio tako mek kao i ti, ni nalik meni. Pokupio je on neke gene sa ženine strane. Isti je bio kao ona, mek, osećajan, nežan… Tu je zastao malo, popio na iskap rakiju i nastavio… Sinovi i majke su vezani, a očevi i ćerke. Tako je oduvek bilo. Nama se nije dalo da imamo više dece. Jedinac je veliko blago, ali i veliki rizik za roditelje. Znam da je surovo, ali ja tako gledam na stvari. Hteo sam ja da se svetim kada su ga ubili, ali nisam znao kome. Narodu ne mogu, ne mogu nove rake da kopam, niti da u crno oblačim nedužne ljude, a u ratu se strada nasumično i ništa nije lino, već po inerciji samog rata. Besneo sam. Mrnja me je jela svakog dana, a nemoć svake noći… Trajalo je to neko vreme i onda sam se smirio, povukao u sebe i zaćutao. Ovoliko nisam priao mesecima… A ti, koja je tvoja pria?

Počeo sam redom, malo s brda malo s dola, ali potpuno iskreno, kao što dugo nisam. Zapitkivao me je povremeno, a ja sam pojašnjavao koliko god sam mogao. Pažljivo me je slušao i gledao me je pravo u oči, bistrim oštroumnim pogledom… Kocka je jedna od najgorih stvari koja može da zadesi čoveka. To je bukvalno poput elementarnih nepogoda, zemljotresa, poplave, kada ste nemoćni da išta uradite… Vi tada postajete samo posmatrač sopstvene propasti. Za one koji ne poznaju kockanje, to sigurno ne izgleda tako. Njima je kockar akter i pokretač svih tih nesreća, ali ja vam kažem da gree i da to nije tako. Bio sam kao hipnotisan. Radio sam stvari koje nikada u životu ne bih uradio. Tek neki glas je činio da se ponašam kao programiran i da – mimo nekog otpora koji je postojao duboko u meni – radim grozne stvari. Znam da to zvuči kao opravdanje, kao neki izgovor, ali ta nemoć da išta promenite u svom životu identična je nemoći čoveka pred cunamijem. Ne preterujem kada Vam to kažem. Sto puta sam probao da stopiram tu turbomašinu propasti, pritom koristeći svoje zvanje i svoju inteligenciju, kao i sve svoje dobro koje imam, ali nisam mogao. Nije reč tu samo o meni. Znam dosta ljudi kojima je kocka rasparčala život na komade, a tako rasparčan život kockara ništa ne vredi. Kocka je podmetnula noge mnogima koji su ili ka izvesnoj, lepoj budućnosti, ka svojim uspesima, ali bi na kraju završavali u blatu – sami, uplakani i odbačeni od svih. Teško je onima koji bivaju odbačeni, ali mislim da je teže onima koji odbacuju svoje voljene, jer to je isto kao da vam neko amputira deo tela. Da li bi onda imali razloga za radost ili bi i dalje nastavili da se molite za mir duše voljene odbačene osobe? Plakao sam, nije vredelo. Molio sam Boga, nije vredelo. Zaklinjao sam se bezbroj puta i nije vredelo. Zamišljao sam svoju sahranu i kovčeg koji uranja u raku, majku i sestru kako plau. Zamišljao sam da me nema i da mojim nestankom nestaje i svo zlo koje se uselilo u mene i povređivalo sve drage ljude. Mislim da jedino na taj način samožrtvovanjem – mogu da pobedim tog đavola, ne znam ni kako bih ga drugačije nazvao. Posle pola sata mog monologa ustao sa stolice:

– Evo ti malo meda i vode. Izvorska je… Samo polako, hladna je, valja se. Svakog jutra uzmem po kašiku-dve meda i kao čelik sam. Ne pamtim kada sam bio bolestan. Čak me i bolest izbegava…

Teška je ova tvoja priča, kada te ovako pogledam nikada ne bih rekao da je tako kako govori, ali znam da je istina, jer oi ne lažu. Ako zaista želiš da umreš, ja ću ti pomoći. Ja ću to da uradim na najbolji način za tebe, ali samo ako tako želiš. Traiće te dugo i sve dok ne pronađu tvoje telo verovaće da si iv, pogotovu majka. One nikada ne prestaju da veruju u čuda, ak i u nemoguće. Neće moći da te sahrane, jer bez leša nema smrti, a bez smrti nema pokojnika. Tražiće te, kažem, neko vreme, a onda će se to utišati, vreme će uraditi svoje. Pronai će stvari koje si bacio i verovaće da se desilo ono to bi se i desilo da te nisam uočio još dok si tumarao poljem… Verovaće da te je Drina uzela, kao što je uzela i mnoge druge. Bieš jedan od onih koji su zavrili tragično, ali će se voditi kao nesrećan slučaj, a ne kao samoubistvo. Bićeš jedan od onih koji nisu uspeli da preplivaju Drinu. Iz oproštajnog pisma majka će znati pravu istinu, ali će i ona biti u zabludi, jer jedinu pravu istinu znaćemo nas dvojica. Gore uzvodno, jedno kilometer, može da se prođe čamcem. Tu je Drina pitomija i ja ću te prebaciti preko, a onda kako sam odlučiš…

– Imaš li para, trebaće ti?

– Imam, platiću Vam Koliko treba.

– To što meni treba ti ne možeš da mi da, a to što hoćeš da mi daš meni ne treba. Tako da ništa od toga. Ja ću to tebi zbog svog sina, tvoje majke, sestre tvoje, zbog tebe i tvoje dece daće Bog; zbog svoje due, da sperem sa sebe sve što je bilo grešno za mog života.

Legao sam na krevet blizu šporeta u kom su pucketala drva. Zaspao sam od umora i kao da sam spavao jednu sekundu samo, prodrmusao me je.

– Moramo da krenemo, vreme je.

Lako smo se kretali, jer je teren poznavao odlično. Imao je baterijsku lampu kojom bi povremeno osvetlio vrbake usput. Mesec je bio darežljiv te noći, što nam je olakšalo kretanje. Srce mi je ubrzano radilo, ali se nisam zamarao kao ranije, prepoznao sam i adrenalin. Čamac je bio u nekom žbunju, pomogao sam da ga izvuemo.

– Samo se ništa ne boj i veruj mi.

Krenuli smo i odmah se zaljuljali. U daljini se čuo lave pasa. Na sredini reke sam mislio da ćemo se prevrnuti i čvrće sam se uhvatio za obod čamca, pri čemu mi je ekser raskrvario ruku… Krv je curila niz dlan i prste… Znači, ipak nije moglo bez krvi… Izašao sam iz čamca, počelo je da sviće

Znala sam da mu satima govorim o štetnosti kockanja i navodila sam mu primere kako su neki ljudi sve uništili zbog tog poroka. Pravila sam paralele s tim šta je sve mogao da kupi parama koje je potrošio.

– Mogao si da kupi lepo sebi jedan novi automobil, da obnoviš garderobu pa Bog da te vidi. Eno, onaj, onaj visoki što je išao na treninge s tobom, juče sam ga videla u parku na klupi s devojkom... Pa da, Maja te je i ostavila zbog te tvoje kocke. Neće ona, pametno dete, zgubidana...

Svašta bih mu govorila, sve što bi mi palo na pamet u tom trenutku, sve dok samu sebe ne umorim tim pričama.

Na kraju bi me samo pogledao i rekao:

Nije to baš tako jednostavno, mama. Veruj mi.

Naravno da mu nisam verovala posle tolikih lai. Izluđivalo me je i to što je lagao u vezi s potpuno nebitnim stvarima, a s vremenom, počeo je da izmišlja događaje i to bez ikakve koristi, tek onako.

Sa ocem je imao drugačiji odnos. Već u osnovnoj školi je „tata” zamenio s Nidža”. Gradili su neki svoj odnos, zasnovan na pogledima i na pauzama između razgovora. Obojica su turi na rečima i obilati emocijama, pa su prećutno pronašli balans u svojoj komunikaciji. Moj suprug ga je uvek branio, barem je meni tako izgledalo, jer je uvek pokušavao da me prekine, ili ispravi, da nekako stiša tu oluju u meni koju sam znala da prospem po sinu.

Mila, hajde pusti sada to, reci suštinu.

– Reći u šta mi je na srcu, Nikola.

– Dobro, ali polako. Nema potrebe da vičeš....

I uvek tako nekako...

Dani su prolazili, a problem je postao neizdrživ. Odlučila sam, posle vraćenih četrdesetak hiljada evra, konačno da potražimo pomoć. Prema preporuci moje rođake, koja mi je inače to stalno savetovala, otišli smo u Lenovac – selo na putu za Negotin, poznato po ženama koje su – prema potrebi – pravile i skidale magiju. Bila sam ubeđena da mu je neko nešto napravio, ali nisam znala ni ko ni kako, a zavidnog i dokonog sveta na sve strane. Muž se protivio tome, ali na sebi svojstven nain.

– Neće njemu to pomoći, Mila. To je psihologija za prost svet, nadrilekarstvo, šarena laža.

– Nikola, mora da me podriš u ovome! Znaš kada bi se Lola udala da se nisu umešale žene koje znaju to da rade. Pa je posle i dobila blizance, kad su ono u ponoć zaklali pevca i... Ma, ne mogu da ti objašnjavam, kada ne veruješ.

Da budem iskrena, tamo je bilo zaista mistično i strašno. Ispred stare, trošne kuće na livadi, bilo je nebrojano parkiranih kola s registracijama iz belog sveta. Bilo je i naših ljudi, ali veinom su to bili ljudi iz Austrije, Nemačke, Italije... Videla sam na licima tih ljudi bol, jer on se uprkos svemu ne može sakriti, ali me iznenadila tišina koja je utišavala čak i povremeni, malo glasniji, apat. Kao kada kijate u pozoritu, pa se svi okrenu ka vama, i ovde je svako želeo da bude neprimećen od drugih i u zoni sopstvene muke.

Malo dalje, iznad tog kućerka, iako je bila ušuškana iza krošnje drveća, dobro se videla velelepna trospratnica. Kuća kao ardak, mada više na nebu nego na zemlji, poput zastave koja se vijori nakon pobede.

Čekali smo svoj red. Čekali smo satima i za divno čudo niko nije prigovarao, niti gunđao sebi u bradu. Stopljeni s masom, strpljivi i odvažni, spremni da isteramo problem iz kuće.

– Sada vi. – rekla je ena koja je bila zadužena za red, nakon čega smo svi krenuli za njom.

– Samo on i majka. – tiho, ali odsečno je kazala. Ušli smo u mračnu sobu. Na krevetu je sedela starija ena.

Sigurno je imala više od osamdeset godina, sa šarenom maramom poput onih čergarskih marama – preko visokog ela pa do samih obrva. Rukom je dala znak da priđe, a kada je prišao uhvatila ga je za levu ruku. Kasnije nam je pričao kako nikada do tada nije osetio takav dodir, dodir sa „onog sveta, kako ga je nazvao. Jedva čujno je bajala neto na vlaškom i čas kolutala očima, a čas žmurila. Prizor je bio jeziv.

Šapnula je nešto na uvo onoj ženi koja nas je uvela.

– Dođi ovamo. Sedi.

Seo je na hoklicu, a preko glave mu je prebacila peškir izvezen raznim bojama. Meni je taj kolorit upao u oči, mada je on verovatno nebitan u ovom procesu, jer je ubrzo počelo da puca na sve strane iz lavora koji mu je bio podignut oko stomaka. Trgla sam se, ali me ona nije ni registrovala već je radila svoj posao, šta god to značilo. Sve je trajalo nekih petnaestak minuta, a onda smo izašli iz te kuće i ubrzo bili na putu ka drugoj, našoj kući, ka stanu broj 13. Tri dana je pio neku vodu, a onda je u ponoć, prema uputstvu, razbio tu flau s preostalom vodom na raskrsnici, kako bi problem otišao od njega i od nas svih, umornih i isceđenih od svega. S puno vere u bolju budućnost, počelo je novo poglavlje u naim životima. Čovek se navikne na svakakvo zlo, a na dobro i da ne pričam... i brže nego to bi trebalo. Taman je grč slutnje i crnih misli počeo da popušta, stigao je novi problem ponovo zbog kocke, zbog dugovanja i pretnji sa svih strana. Neki ljudi su mu pretili potražujući dug. Jednom je, u naletu besa, pročitao poruku kojom ga obaveštavaju da će ga izlomiti na komade, ali da nee biti jedini koji e biti izlomljen. Pretio je i nama da će se ubiti, a ja mužu da ću konačno da poludim od svega. Bilo je nepodnošljivo. Imanje koje sam nasledila od roditelja sam prodala, ali kako bismo izmirili dug u potpunosti pozajmila sam neto para od bratanca koji je doao do novaca preko politike i to bi se moderno reklo „snašao se”.

Insistirala sam da dug vratim ja i da se konano vidim s nekim od tih oloa i secikesa. Odbijao je uz raznorazne razloge, odbijao i na kraju pristao, jer sam bila ubeena da ću ga tako prizvati pameti. Verovala sam da ću – ako ga postidim pred tim ljudima rešiti problem, jer su oni povezani, kako sam saznala u međuvremenu, pa će saznati cela družina. U zakazano vreme smo bili ispred neke kuće gde nas je već čekao neki momak, možda neznatno stariji od mog sina.

– Mi smo na ivici egzistencije, više para za vraćanje nemamo. Potpuno smo propali. Na osnovu čega vi njemu dajete novac, kada znate da ne može da vam vrati?

Nije me prekidao, strpljivo me je slušao valjda naviknut na sve ovo što sam mu govorila.

Mogla sam ja i da zovem policiju.

Tada me je pogledao pravo u oči, nekim krvavim pogledom punim ožiljaka.

...ali nisam htela. Hajde da završimo ovo i svako na svoju stranu.

Tada je prvi put progovorio.

– Da li znate koliko je molio za ovaj novac? Čak i kada sam mu rekao da nemam, navaljivao je da mu pronađem kako god, znam da će platiti i više, samo da bude za odmah. Nisam ja vaš problem, nego on. Sutra će mu dati neko, neko ko neće ovako razgovarati s vama. Vi ne znate u šta se pretvori Vaš sin kada trai novac, ne, ne znate... Da je gladan ne bi toliko zapomagao, ali on se kocka tuđim parama. To košta, gospođo.

– Prebrojte novac da ne bude sutra...

Hoću i ne brinite Vi zbog mene, već zbog njega.

Okrenuo se, seo na motor i otišao. Bila sam paralisana. Ko je kome očitao lekciju? U isto vreme, bila sam i postiđena i poražena i edukovana, ali nije vredeo nita moj stid, jer moj sin koji je trebao da se postidi, samo je kratko rekao:

– Ma, pusti ga! Svi su takvi, pametni.

Na povratku do kuće smo ćutali. Osećala sam se prazno. Te noći nisam ni oka sklopila. Doživela sam jedno sirovo otrežnjenje i tako, ogoljenoj, nimalo mi nije bilo prijatno. Bilo je to posle mnogo godina ponovno stanje koje nisam volela i koje me je činilo dodatno slabom i dezorijentisanom. Pozivala sam na mobilizaciju sve resurse, ali mi se nije dalo. Jednostavno, nije me bilo u meri u kojoj mi je to bilo neophodno. Klizila sam u depresiju...

Ubedila sam sebe da je sve toliko loše, da gore ne može biti. Na Božić, negde oko pet časova, u zoru, umro je moj Nikola. Da, može gore, može najgore... Da li ga je sustigla sva ova neopisiva muka ili je ovo bila jo jedna po redu njegova lična rtva da utemelji neki novi početak? Ne znam. Sudbinu mi ne razumemo, jedino je tumačimo na razne načine i to svako kako njemu odgovara. Ona je nepoznanica, jer je prepuna nelogičnosti i u suprotnosti je stalno sa očekivanim, planiranim, željenim... Sudbina je samo način da Bog ostane anoniman. Iz pozicije šoka izašla sam brzo, ali nisam znala na koju u stranu, a moralo je da se krene.

Drugi dan od sahrane seli smo nas troje da razgovaramo. Tražila sam da nam tačno kaže koliko duguje i kome. Možda sam po prvi put s njim razgovarala kao sa odraslom osobom i gle čuda! Taj razgovor je tekao u željenom pravcu i koliko god da je mučno bilo slušati sve to, znala sam da je to jedini put.

Nikada ga nisam optužila niti sam ga indirektno prozvala za Nikolinu smrt, ali smo oboje znali da ga je ubilo upravo to što je sve svoje frustracije čuvao za sebe, ne želeći da ikome zameri išta. Znam da je zamerao sebi, ali to je za nas sada bilo potpuno beznačajno. Smrt ostaje, ona pusti korov, a život ide i svaki novi dan plaća ceh prethodnog, a od tog krčmara se ne može pobeći. Hladno smo razgovarali, hladno večerali i hladno se dogovorili, ali zaista dogovorili, da ovo uradimo zbog nekih klinceza i klinaca koji će se tek roditi...

Ja sam preuzela dug iza koga je stajala nepoznata osoba, a uz garanciju kuma. Ćerka je preuzela Golubara, tako smo ga zvali mi kojima je bio tek poznanik i ništa više. Njegova majka je do smrti negovala cveće, pa smo par puta uzimali pelcer od nje. Bila je dobra duša, nikada nije htela novac, niti je prodavala cveće ikome, pa smo zato uvek s nekim kesama viđali ljude kod nje. Ta trampa je nekada najbolja opcija pronalaženja mere i obostrane koristi. Na njemu je bilo da proveri da li je dug prodat ili nije, te da to proba da razreši. Porodični sastanak smo zakazali za nedelju dana u isto vreme. Kum me je, nakon kraćeg ubeđivanja, spojio s čovekom kome je moj sin dugovao novac. Insistirala sam na tome da se nađemo na javnom mestu, pa je dogovoren susret bio u poznatom restoranu u šesnaest časova.

– Kako ću ga prepoznati?

Doći ću ja s njim da vas upoznam, pa vi razgovarajte, a ja ću da odem.

To mi je bilo prihvatljivo. Osećala sam neko olakšanje, neobjašnjivo, ali tako je bilo.

Rešila sam da se postavim kao da idem na poslovni sastanak, jer ovo i jeste bio – u neku ruku – poslovni susret. Prepodne sam provela kod frizera, a kasnije sam preturala po stvarima tražeći nešto prikladno da obučem. Naravno da sam bila sva u crnini, ali nisam htela da izgledom prepadnem čoveka, ma ko on bio i ma koliko ne zasluživao to. Smetalo mi je to što će tamo biti muzike i što ne bi trebalo da budem na takvom mestu, ali neke stvari ne biramo, same nam se nametnu. Na kraju krajeva, borim se za svog sina i tačka.

– Mama, ponosna sam na tebe i da znaš fenomenalno izgleda! – dobacila mi je ćerka koja je upravo ušla u stan dok sam se ogledala...

Sina sam rodila sa osamnaest, a nju sa dvadeset godina i uz genetiku koju sam nasledila od majke – često ljudi nisu mogli da povežu u kakvom smo nas dve srodstvu, jer sam za njenu majku bila premlada, a za sestru ipak starija... To što sam videla u ogledalu se i meni dopalo i dodatno mi podiglo samopouzdanje.

Taksi me je čekao ispred zgrade. U hodniku sam naišla na komšinicu, inače uglednu novinarku koja nije živela tu, ali je povremeno dolazila tek da obiđe stan koji je nasledila od majke. Uvek je bila doterana i jak miris skupog parfema samo ju je činio poželjnijom nego to je realno i bila. Sa ostalim stanarima bila je vrlo formalna, te se komunikacija s njima svodila isključivo na pozdrav. Meutim, nas dve smo imale situaciju koja nas je prilično zbližila. Pre neto vie od godinu dana, čula sam viku i svađu iz njenog stana. Probala sam da ne obraćam pažnju, jer zabadanje nosa u tuđe živote mi nije nimalo prijatno, niti zabavno. Buka je bivala sve glasnija, a onda sam začula kako neko trči niz stepenice. Kada sam otvorila vrata, stajala je preda mnom potpuno naga. Tako naga i uplašena, pitala me je da uđe. Uletela je u dnevni boravak, zgrčila se u fotelji i tek tada, nakon što sam zaključala vrata, videla sam da joj je usna raskrvavljena i da ima modrice na rukama. Razmutila sam joj ećer i vodu da se povrati, jer je bila veoma bleda... Pokrila sam je ćebetom.

– Da zovem policiju?

Nemojte, molim Vas! Otići će on sam.

Ništa je nisam pitala drugo, jer sam na eventualna pitanja imala i odgovore. Shvatila sam da se desilo nasilje, a koji su uzroci… nije ni bilo vano. Nasilje je nasilje i svaki pokuaj da se ono relativizuje ili opravda predstavlja novo nasilje. Ko su nasilnici, da li se rađaju ili postaju? Šta to toliko promeni čoveka da u isto vreme i voli i čini nasilje? ta to stane između poljupca i raspukle usne? Lično, mislim da su nasilnici zapravo nesrećne osobe u begu od sebe i svih ostalih.

– Je li Vam bolje?

– Da. Hvala Vam!

Malo je ćutala, a onda je počela da plače, neprimetno, samo su suze klizile niz lice.

Meni je danas, komšinice, roendan. Znate da retko ovde dolazim, jer me sve podseća na majku i to me sećanje jako uznemirava, a ja se klonim tuge koliko god mogu, ali ne vredi, prati me kao senka. Došli smo ovde da proslavimo i da se malo opustimo, jer svet je postao zlo mesto, a ljudi nadobudni, proždrljivi i sve nas manje ima u nama samima. Menjamo se na gore, jer su takva pravila. Svakodnevno to traže od nas, a ko se odupre, on snosi posledice koje nimalo nisu prijatne. Nas dvoje smo u vezi već neko vreme. U početku je bilo divno, zaveo me je svojim šarmom, razumevanjem... Najlepe je bilo dok me je zavodio, tada sam najviše uživala i osećala sam da vredim i da je konačno nekome zaista stalo do mene. Povrnih nabacivanja i poziva na seks bilo je svakodnevno, ali ta dubina koja mi je bila potrebna, nalazila se u njegovim očima. Kada bi me pogledao, trnci bi proli kroz mene i uvek sam imala oseaj da prodire najdublje ka mojoj biti. Idilično? Onda sam saznala da kocka. Upozorio me je kolega s posla, ali nisam to shvatila ozbiljno jer danas svi kockaju i to više nije zabranjeno, već gotovo prihvatljivo. Kada je bio sa mnom bio mi je posvećen, bio je nežan, pažljiv i susretljiv.

– Prvi put kada mi je tražio novac, uz neku priču koje se i ne sećam više, dala sam ga, uz osmeh, jer mi je bilo drago da pomognem čoveku s kojim sam imala planove. Na moje veliko iznenađenje, vratio mi je taj novac posle samo nedelju dana, ali ga je ponovo uzeo dva dana nakon toga. Tada sam prvi put primetila nervozu u njemu, pa i ako se osmehivao delovao je zamišljeno i tužno.

Obrisala je mokre obraze i prestala da plače. Zagledana negde u daljinu, a zapravo ta daljina nalazila se duboko u nama, nastavila je...

– Načula sam da se razveo upravo zbog svaa koje su bile produkt njegovog kockanja, ali i zbog gomile kredita u koje je upao zbog finansijskih problema. To me je uzdrmalo i razmišljala sam već tada da nešto moram da uradim; ili da mu pomognem ili da odem. Nisam mogla ni jedno, a ni drugo. Ostala sam da čekam da se nešto desi i da neko – mimo mene – razreši, po ko zna koji put, zapetljanu moju situaciju. Jedino to sam uradila na nekom nesvesnom nivou bilo je to što sam se malo povukla, ušla u defanzivu, ali u isti mah i dozvolila da me iznova zavodi. To sam i želela, a on je davao sve od sebe i bio je zaista vešt u tome. Čitao mi je misli, bio mi je duh iz lampe, s manirima gospodina i s ludilom srednjoškolca.

– Tako su nam prolazili dani; ja sam bivala ponovo zaljubljena, a on je bio očito neko sa stotinu lica. Nikada nije opsova kada je bio sa mnom, a čula sam to da za ruletom psuje, vređa i poniava sve oko sebe, da je bahat i osion, jer sam se povremeno raspitivala o njemu. Svašta sam čula, ali ljubav je slepa, a ja bez obzira na svoje zrele godine i bogato iskustvo – nisam to uvidela. Gledala sam u drugom pravcu. – Eto, večeras je sve kulminiralo. Na svetlost pozornice iskoračio je neko s njegovim telom i glasom, meni potpuno strana i nepoznata osoba. Očekivala sam da me večeras voli kao nikada do sada. To mi je bilo preko potrebno. Kupila sam novi veš koji nije ni primetio. Probala sam da preuzmem inicijativu i da izdominiram, jer sam ga naprosto bila gladna u svakom smislu. Nažalost, videla sam da je odsutan, ali sam ga uvek, u svakoj situaciji, opravdavala pred sobom i ne znam od koga sam ga branila. Bilo mu je neprijatno. Rekao je:

– Ne mogu, ne znam šta mi je.

Probala sam da ga oralno zadovoljim, ali nije išlo i kada sam shvatila da se oboje mučimo, odustala sam.

Otvorio je još jednu flašu crnog vina. Pili smo, on je pušio i bio ko zna gde, a ja sam razumela situaciju, jer ovo nije bio prvi put da ima problem s potencijom. Prihvatila sam realnost, iako su mi očekivanja prigovarala zbog toga. Odjednom se naprasno uozbiljio.

Moram nešto da ti kažem. Dugujem puno para, prevarili su me na pokeru, namestili su mi i sada me jure. Morao sam da se kockam, treba mi novac da pokrijem deset rupa i nisam imao drugog naina nego da oprobam sreću. – Zar nisi srećan sa mnom?

– Jesam, ali sa svim ostalim nisam. Bivša me juri s računima, na poslu je užas, kasnim s ratama za kredit, sve me to jede...

– Po ovome bih rekla da si nesrećan i da sam ja tebi samo teret koji dodatno i nepotrebno nosiš.

– Ne, naprotiv. Ti mi sada trebaš vie nego ikada. Pomozi mi.

Kao da me polio hladnom vodom i strast se naprasno ugasila. Čitav film mi se premotao u glavi...

– Tebi treba moj novac, a ne trebam ti ja.

Tada me je uhvatio čvrsto za ruke, evo, sva sam u modricama. Zver o kojoj su mi govorili stajala je ispred mene.

– Moraš ovo da mi uradiš. Zar e novac biti barikada na putu naše ljubavi?

– Ne moram ja ništa! Ta tvoja – nazovi ljubav uvek je uslovljena nekim drugim prioritetnijim stvarima. Ta ljubav je na čekanju. Na pauzi. Budimo realni, odrasli smo ljudi. Meni je stalo do tebe, ali ne na ovakav način. Ne elim da me provlačiš kroz svoje blato. Očito da se nismo ba najbolje razumeli. Možda sam staromodna, naivna pa i glupa, ali ja hoću bezrezervnu ljubav, čistu i iskrenu. Meni je laži dovoljno za dva života.

– Prvi put sam iskren s tobom i šta imam od toga?

Upravo imaš odraz toga što je kasno da sada budeš

iskren sa mnom, to je trebalo da se desi mnogo ranije. – Znači, nećeš da mi daš novac?

– Ne.

– Kurvo jedna. Takva si samo zato što te nisam pojebao, a?

– Ne, samo sam shvatila svoju zabludu.

– Hoeš ga? Dođi da te rasturim.

Htela sam, ali ti ne moeš...

Trassss...lupio me je po licu iz sve snage. Osetila sam kako mi donja usna raste i počelo je da mi zuji u ušima. Probala sam da se obuem, ali mi nije dozvoljavao. Vukao me je po sobi i u jednom času je pala aša sa stola i razbila se, a vino je obojilo tepih. Bacio me je na krevet i pokušao da me siluje. Tada sam počela da vrištim. Međutim, svesna situacije gde se nalazim, ubrzo sam prestala. Vrištala sam u sebi. Pokušavao je da prodre u mene, ali nije mogao.

– Hajde, znam da si željna.

Ćutala sam i opirala se. Da, jesam željna, ali to sam mogla sve i bez tebe da uradim na sto drugih naina! – pomislila sam. – Ubiu te! – rekao je i ustao.

U tom trenutku, nagazio je na komad stakla i jauknuo. Fokus je prebacio na nogu koja je krvarila, a ja sam skočila i izašla kroz vrata i evo me sada kod Vas komšinice. U tom trenutku smo čule korake, koji su zastali pred vratima na kratko, a onda se spustili dalje niz stepenice. Ubrzo smo čule i upaljen automobil kako odlazi u noć... Negde pred zoru, zakucao se u banderu i poginuo na licu mesta.

– Jaooo Mila, čula sam za Nikolu. Primi moje saučešće, tako mi je žao.

– Hvala ti draga! klimnula sam glavom i izašla napolje.

Taksista je stao ispred restorana. Za divno udo, ćutao je tokom cele vožnje. Bila sam mu zahvalna na profesionalnosti, te sam mu zbog toga ostavila veći bakšiš. Novac, oko koga se kažu sve vrti, ima različite vrednosti na razliitim mestima. Uhvatim ljude na pijaci kako se cenkaju s bakicama oko jabuka, zeleniša i domaćih jaja, a onda na putu do kuće ostave napojnicu konobarici u lokalnom kafiću i to u vrednosti od pola pijačnog pazara. Nisam se cenkala u životu, a ni sa ivotom nikada. Svesna sam da cena mora da se plati i da ništa na ovom svetu nije skupo, ve je samo pitanje da li vam je to neophodno i da li imate para, nita više.

Tako sam pristupila i ovoj misiji u pokušaju da svog sina izvedem na pravi put. Pre par meseci, kolega s posla, u par rečenica promenio mi je ugao posmatranja.

Moje dete je u nekim problemima, zato sam se nešto zamislila.

– Mila, nije on tvoje dete.

– Kako? – pitala sam ga sva uplaena .

– Pa, tako. On je tvoj sin. Bio je tvoja beba, pa tvoje dete, a sada je tvoj sin, zar ne? Vie nije dete, bolje ti je da to prihvatiš.

Razmišljala sam o tome dugo. U kakve zamke sve ne ulazimo mi roditelji, pokušavajući da ulogu roditelja obavimo najbolje moguće. Možda bismo i voleli da zauvek ostanu deca, jer je tada bilo lakše i njima, a i nama. Tada se svaki problem brzo rešavao. Ali, hvala Bogu, oni rastu, a s njima raste i njihov svet u koji ulaze novi ljudi, nove okolnosti i sve je to lepo. Međutim, za nas roditelje to je veoma teško. Koji li je etalon za dobrog roditelja? ta bi ta dobrota trebalo da sadrži u sebi da bi bila dobra? Da li majka koja se odrekne svega u korist svoje dece – da li je uvek dobra majka ili je pak ona koja redovno ide u pozorište, kod manikira, kozmetičara uvek loša i sebična majka? To su filozofska pitanja koja nemaju odgovor, već uvek može da se polemiše i na kraju da opet svako ima svoj stav o tome. U restoranu nije bila gužva tog popodneva, pa sam zamolila za mali sto pored prozora koji je gledao na ulicu.

Bilo je dosta zelenila valjda da bi delovalo umirujuće, ali meni je pažnju skrenuo veliki akvarijum s tek nekoliko povećih ribica.

Volim akvarijume, ali sam često nailazila na one s mutnom vodom i jatom gupika, onih malih riba koje se lako mreste i koje su jeftine, pa je lako njima napuniti vodu. Na taj način, umesto da fascinirate gosta, vi pošaljete poruku da ćete rado suštinu menjati za formu. U takvim objektima i piće i hrana bivali su pod znakom pitanja, jer se model primenjivao na sve. Dakle, od osoblja do enterijera. Za promenu, ovo je delovalo jako lepo.

Vaš čaj, gospođo.

– Hvala!

Dugo nisam ovako sama sedela negde i za divno čudo nije mi bilo nelagodno. Pogledala sam u telefon i u tom trenutku je prebacio sat na šesnaest časova. Stići na vreme odraz je poštovanja prema drugoj osobi, a moja kašnjenja bila su retka i opravdana. Ne znam, moda želi da ostavi utisak, a možda postoji i razlog koji mi nije poznat. Stavila sam u čaj malo stevije i lagano otpila gutljaj.

Toplina je brzo stigla do stomaka i baš mi je prijalo. Od prethodnog duga koji smo vratili i koji je svima doneo kakav- takav mir, meni je doneo dijabetes tipa dva. Bila sam primorana da odem kod lekara, jer sam merila vrednosti šećera u krvi između 15 i 20 mol/l, a ponekad u toku dana, čak i više od toga. Od tada sam na terapiji lekovima i šećer se stabilizovao u nekim podnošljivim okvirima. Primetila sam u poslednje vreme da slabije vidim i verovatno da je i to posledica takvog mog stanja.

Živi se s tim, tako kažu i jesu u pravu, čovek živi sa svim dok je živ. Kažu da je najvažnije u životu samo jedno – da si živ, a sve ostalo nije bitno. Ovo podsećanje mi je izmamilo osmeh, a ni sama ne znam zašto. U šesnaest časova i petnaest minuta nazvala sam kuma, ali mi se nije javio. Da sam ja nešto pogrešno shvatila verovatno bi me do sada zvali i pitali gde sam... Dakle, nije do mene.

– Molim Vas, račun. Platiću gotovinom. – Gospođo, Vaš račun je platio gospodin za šankom.

Ne dozvoljavam da me nepoznata osoba časti!

Razumite, niste me pitali. – Žao mi je gospođo, moja greška.

– Molim, naplatite i meni!

– U redu.

Pogledom sam tražila gospodina za šankom, dok sam strpljivo čekala svoj račun.

– Zdravo Mila.

– Zorane!!!

– Da, ja sam. Da li mogu da sednem?

– Sedi.

Kakav šok za mene. Posle dvadeset i pet godina, čovek kome dugujem mnogo radosti i pet puta više tuge sedi preko puta mene, za istim stolom i ja ne znam kako da se ponašam. Emocije su se sukobile, a ja nemoćno i nepomično sedim. Ni svi časovi provedeni u amaterskom pozorištu mi ne pomažu da odglumim nešto, bilo šta.

– Odakle ti ovde? Pre svega, primi saučešće, Nikola je bio dobar čovek, u to sam siguran.

– Ta dobrota ga je i dotukla. Ubila. A ti? Nestaneš kao duh, pa se kao duh i pojaviš...

– Lepa si.

– Konobaru, pozovite mi taksi.

Nemoj da ideš, Mila.

– Žao mi je, ovde sam poslovno i vreme mi je isteklo.

– Lepša si nego što si ikada bila.

– Iz usta laljivca svašta izađe, od obećanja do komplimenata.

Gospođo, taksi Vas čeka.

– Hvala!

– Mila, kada mogu da te vidim? Da se ispričamo malo...

– Nadam se – nikada! Ispričala sam se ja za oboje i sve sam zaboravila, da znaš!

U međuvremenu je počela kiša. Ovaj januar je bolestan i ne verujem da će ikada ozdraviti, baš kao i ceo izopačeni svet. U gradu je bila neopisiva gužva i taksistu je to nerviralo jer je bio u velikoj žurbi, što se i videlo. Meni je bilo svejedno. Bila sam u nekoj paralelnoj realnosti, potpuno uzdrmana zbog neočekivanog susreta.

– Gospođo, molim Vas, da li mogu na minut da stanem ovde? Hitno je, odmah dolazim.

– Ako je hitno…

– Jeste, odmah ću ja.

Otrčao je negde, stvarno mu se žurilo.

Mislila sam na Zorana. Prošlo je dvadeset i pet godina od poslednjeg susreta. Ništa se nije promenio, vreme je dodalo po koju boru i nešto više kilograma, ali ta njegova harizma bila je unikatna… i dalje je bio pun magnetizma, što ga je odvajalo od ostalog sveta. Delili smo klupu u školi. Tada, u prvoj godini srednje škole smo se i upoznali. Bili smo drugovi... Navijao je za mene i na času i na odmorima i na sportskom igralištu. Da, igrali smo finale republičkog takmičenja u rukometu kada je napravio veliki transparent „ Mila je najbolja”. Bilo me je sramota jer su već ranije počele insinuacije na temu prvih ljubavi, a mene su stalno bez razloga sparivali s njim.

Utakmica je bila teška, kakve su i inače utakmice u finalima, a ja sam na krilima dotadašnjeg života odigrala najbolje, odigrala poslednji put. Pobedili smo, a ja sam bila izabrana za najbolju igračicu turnira i – verovali ili ne – za najlepšu. To takmičenje za najlepšu igračicu sprovela je lokalna radio-stanica. Kada su me proglasili i kada sam prišla do centra da primim nagradu, odjeknuo je aplauz... Pogledala sam ka tribinama koje su bile prepune i videla samo njega, Zorana, kako neumorno drži svoj transparent uz široki osmeh i izraz odobravanja. Zamolila sam ga da mi, za uspomenu, pokloni taj navijački rekvizit, koji se, usled seljakanja, negde izgubio i znam da sam plakala kao za gubitkom neke osobe. Međutim, ostao mi je u srcu i uvek kada bih ugledala prepreku na putu videla bih to „Mila je najbolja”.

– Izvinite gospoa, velika je gužva bila, čeka se u redu... – U banci?

– Ma ne, u kladionici. Svi navalili da uplaćuju, a sada će Englezi, vanredno kolo, to ne sme da se propusti. Sada možemo da vozimo i na kraj sveta.

– Nemojte, molim Vas.

– Nisam tako mislio.

Oboje smo se nasmejali, ali svako iz svog razloga. On je stigao svoje, a mene je moje sustiglo. Ko li sve to režira?

– Ovu vožnju vozim gratis.

Zdravu i čitavu me je dovezao do ulaza i bio je potpuno drugačiji od onog vozača s početka vožnje. Od trenutka kada je uplatio te Engleze, bio je srećan i bezbrižan, potpuno drugačiji, ali opet nekako vođen okolnostima, a ne izvorno sobom. Koliko ti Englezi mogu da promene čoveka nisam znala do sada.

– Na izlasku sam mu zahvalila, ali sam ipak ostavila novac za vožnju, bez obzira na to što mi je govorio da ću da ga izmalerišem i da će mu tiketi pasti.

Ušla sam u stan, okačila kaput i maramu i legla na krevet. Ležala sam u mraku, ali to nije bio totalni mrak, jer je do sobe dopiralo ulično svetlo. Pogledala sam u telefon. Nije bilo ni poruke niti poziva. Prijala mi je iznenadna euforija i podsetila me na to da sam još uvek živa… da sam tu.

Bila sam zaljubljena u Zorana tih dana. Počeli smo intenzivnije da se družimo; da šetamo, gledamo filmove, idemo na koncerte... Posle jednog koncerta, seli smo na klupu na putu do moje kuće i sumirali utiske, a onda se on odvažio i odrecitovao mi pesmu posvećenu meni.

Još jedan dan, još jedan san
I onda opet Ti i ja
Jedna priča neispričana
Prorok i Amajlija
Sad želim da samo zaboravim sve I zadnji put...
Da gledam te dok stojimo na kiši
Dok sunce se sa oblacima svađa
Osmehom suze obriši
Nova ti se porađa...
Da gledam te dok stojimo na kiši
Između sivila i sjaja
Na srcu grafit napiši
Daleko smo mi od kraja...

Onda smo se pogledali i poljubili. Bilo je čarobno i bajkovito, na najbolji mogući način nam je otpočeo letnji raspust i šarenio se u daljini, kao čarobni ćilim, nezaboravni i leteći jun. Te noći sam bila puna sebe i puna vere u ljubav, u život, jednom rečju – oblilo me je zadovoljstvo. Zaspala sam tek pred zoru. Probudila me majka ujutru:

– Ustaj! Došao je Zoran po tebe. Zaboravila si da idete na izlet.

– Uh, da! Nas dvadesetak smo dogovorili druženje u obližnjoj šumi, na periferiji grada. Skroz sam zaboravila.

– Ti Mila, kao da si se zaljubila! – rekla je majka, više kao konstataciju, nego kao pitanje.

Uđi Zorane, sačekaj je dok se ne spremi! Hoćeš sok? – Ne hvala, žurimo.

Na izletu je uvek isto. Neko je zadužen za roštilj, neko za salatu, neko za pivo i uvek se, na sreću, nađe i neka gitara da čitav krkanluk uobliči u nezaboravno druženje. Pevali smo poznate hitove i ljubili smo se na trenutke i vrlo nepristojno pred svima... Nije nam to bila namera, niti smo hteli da pokazujemo našu ljubav koja je jednostavno eksplodirala, već je to bila potreba u tom trenutku, naša emotivna i duhovna hrana. Kako je lepo kada voliš, zar ne?

Po šablonu, druženje se završilo kada su se pojedinci napili i kada je najveći štreber među nama polomio ruku. Društvo se razišlo, a mi smo ostali sami, zagrljeni na ćebetu, tik uz potočić. Sve je bilo kako sam želela, ali kako nije trebalo. Kasnije sam kroz život shvatila da su često naše potrebe u suprotnosti s našom misijom, pa zbog toga redovno plaćamo račune pogrešnog izbora.

Vodili smo ljubav i bez obzira na nespretnost, usled neiskustva, bilo je lepo. Bolno, ali lepo. Da, bio nam je prvi put. Pred zoru sam stigla kući. Uvukla sam se u krevet i bila zahvalna na životu koji živim i koji me je uvek štedeo, pa su nesreće koje su se dešavale drugima mene zaobilazile. Bila sam miljenica sreća, barem sam se tako osećala u dubini duše. Te sam noći sanjala da letim iznad reke u kojoj sam gledala ribe kako plivaju po nebu koje se ogledalo u vodi i tu – između dva oblaka – bio je Zoranov lik. Trgla sam se. Trebalo mi je vremena da se saberem, ali grozan osećaj je ostao i nakon toga. – Ručak, Mila! Viknula je majka.

Preskočila sam ručak, jer se nisam najbolje osećala, verovatno zbog sna. Probala sam da dobijem Zorana na telefon kako bih mu ispričala san, ali niko se nije javljao. Gde li je on sada?

Izašla sam na terasu, trešnje su ba rodile ove godine... Pa da, otišao je na selo sa svojima i vratiće se sutra. Ala sam postala zaboravna. Rekao mi je više puta juče da mora da ide i da mu je žao što ne može da odloži to... Dan je prošao mirno...

Sutradan sam zvala nekoliko puta i i dalje se niko nije javljao. Uvek bi odzvonilo do kraja i veza bi se prekinula. Počela sam da brinem... Trećeg dana sam otišla kod njega kući. Otvorila mi je njegova majka, inae učiteljica, pa smo se nekako znale iz osnovne... – Dobar dan teta Olja, Zoran bi mi trebao.

– Uđi Mila.

Znala sam da nešto nije u redu, osetilo se… a i videlo. – Da li je živ?

– Mila, ja znam da si Zoranu izuzetno draga i da stalno govori o tebi, iako ga mi ništa ne pitamo... ti si veoma posebna devojka, lepa, lepo vaspitana i dobra... razumećeš me jednog dana sigurno.

– Zoran je morao da otputuje, neće se više vraćati, nemoj da ga tražiš. Jednostavno ga zaboravi, a sve priče koje budeš čula ne uzimaj za stvarno jer stvarnost u ovom svetu ne postoji. Sve je obična iluzija, a mi smo marionete na toj pozornici.

– Ali, šta se desilo?

– Zaista je ovo sve što sam ti mogla reći. I da, zamoliću te da više ne dolaziš, važi?

Izašla sam bez pozdrava, oborene glave i s teškim mislima, posramljena i bez daha. Duvao je topao vetar i sivilo se skupilo iznad mene... onda je počela kiša. Kisnula sam, dok su svi tražili neki zaklon od iznenadnog pljuska. Takav zaklon meni nije trebao. Meni je trebao Zoran.

O njemu su počele da kruže razne priče, bilo je više verzija i podverzija. Uglavnom su sve bile jezive. Na putu ka selu, da bi izbegli direktan sudar, automobil u kome su bili njegov otac i on skrenuo je s puta i usmrtio majku s detetom. Meštani su pozvali policiju koja je, kada je stigla na mesto nesreće, zatekla samo Zoranovog oca. On je tvrdio da je bio sam u kolima, dok se jedan svedok, inače dalji rođak poginule žene, zaklinjao da su u kolima bila dva lica i da je to nestalo lice upravljalo vozilom. Zoran nije imao vozačku dozvolu, ali mi je pričao da ga je otac povremeno puštao da vozi i da mu je vožnja išla od ruke. Taj svedok nije mogao da opiše to drugo lice, jer ga nije dobro video, a po njemu, trčeći je pobegao s mesta nesreće.

Govorili su ljudi da se Zoran odmah potom bacio pod voz, ali telo koje su pronašli u blizini je bilo telo lokalnog pijanca koji se verovatno uspavao na pruzi ili je probao da pređe, pa je pao... Svašta se govorilo, ali niko nije bio siguran u to da je baš Zoran krenuo na put sa ocem. To niko nije mogao da garantuje i sve su bile puke insinuacije. Prolazili su dani, a ja sam uglavnom plakala u zamračenoj sobi i kad god bi nam zazvonio telefon trčala sam da se prva javim, ali uvek je bio neko do koga mi u tom trenutku nije stalo. Zoranov otac bio je u zatvoru i bio je optužen za dvostruko ubistvo.

Drugarice su mi javljale da su se često oko njihove kuće muvali policajci i da mi je najbolje da budem kod kuće. Očekivala sam da me pozovu na razgovor, ali me nikada nisu zvali, ne znam zašto, mada znam da im ne bih bila ni od kakve koristi. Tako je jedan jun otišao u nepovrat, a zamenio ga je stariji juli. Kako su dani odmicali sve češće sam išla kod drugarice. Nas tri smo tračarile, proricale dalje događaje i počele da pijemo. Mene je brzo hvatalo, jer do tada nisam pila i nisam podnosila alkohol, pa bi mi brzo bila muka, nakon čega bih povraćala... Upadala sam u neka čudna stanja iz kojih nisam mogla da se povratim, barem ne u potpunosti. Što sam više pila više mi se i pilo, a alkohol zaista menja ljude i to uvek na gore. Spletom nekih okolnosti i Božjom voljom, završila sam u krevetu s Nikolom, koji je inače bio stariji od mene dve godine i bio je brat moje drugarice. Znala sam odavno da se loži na mene, ali ga nikada nisam posmatrala kao muškarca, već isključivo kao nekoga ko je jednostavno tu i bez ikakve šanse da se nešto desi. Nikada ne reci nikad. Tako je i bilo...

Sve sam se više povlačila u sebe, postala sam površna, gruba i kao odraz nemoći – bila sam besna i dangrizava. Onda sam pala u nesvest, u hodniku, na putu do toaleta. Majka je bila zabrinuta i tokom intervencije lekara stalno je ponavljala:

– Kada ništa ne jede. Ne može tako! Organizam se razvija i traži hranu.

Osećala sam se slabo. Sutradan smo zajedno otišle kod lekara koji nam je saopštio da sam trudna. Nisam se iznenadila. Tešila sam majku koja je odmah jauknula i počela da plače.

– Gde ćemo od sramote? Šta će reći ljudi? Još tada sam odlučila da se nikada u životu neću osvrtati na ljude. Ne zanima me tuđe mišljenje, ni osuda niti kritika. Baš me briga, ja ću živeti sa svojim odlukama i u svom životu ću sama grešiti, birati i raditi kako mi se hoće. Od čitavog haosa u kome sam se nalazila, ona, gle čuda, nije mislila na mene, dete koje nosim, na školu, već na neke ljude... Jebe mi se za ljude. Većina tih ljudi su neljudi koji uspeh traže u tuđem neuspehu... Ma, baš mi se jebe za hejtere koji oduvek postoje i nisu produkt modernog doba, bilo ih je, ima ih i biće ih uvek. Tada je konačno stigao poziv od kuma.

– Meni je žao, ali je susret otkazan za prekosutra u isto vreme i mesto. Izvinite što sam bio sprečen da Vam to javim.

– Dobro, kume. Ako dođe do promena, samo mi javi na vreme.

– Ništa ne brinite, tu sam ja.

Skuvala sam sebi još jedan čaj, ovog puta od jabuke i cimeta, i vratila sam se u krevet kako bih mogla da nastavim s prisećanjem na prošla – iz ovog ugla gledano – lepša vremena. Nakon saznanja da sam trudna, otvorila su se racionalna pitanja: Da li bi trebalo da rodim? Šta u sa školom? Ko je otac? Takoe, pojavila su se i druga, tekuća pitanja koja se pojave u hodu. Jedino sam znala, a to je da po svaku cenu hoću da rodim. Na svaku sugestiju, jer se informacija polako širila, prvo među rođacima, a potom i među kućnim prijateljima, ostala sam pri svom stavu. Budući da smo svi različiti, da smo podeljeni na sve i svašta”, tako je bilo i onih koji su me podržavali, ali i onih koji su raznim – njima poznatim – primerima, hteli da me nagovore da promenim odluku. Ignorisala sam obe strane, stišala taj spoljašnji svet na jedinicu, a svoj unutrašnji svet okrenula na trojku, tako da sam – u sveopštoj tišini – osećala najveću moć.

Tokom leta, nekoliko puta sam odlazila do šumice i potoka, nadajući se da ću možda tamo sresti Zorana. Naravno, nije ga bilo. Priče su počele da se stišavaju, neke nove su zamenile stare i sve je bilo kako bi već i trebalo da bude. Na putu do kuće, brala sam cveće koje me je, dok je bilo u vazi na stolu, podsećalo na sve što je bilo lepo. Tako sam mogla da udahnem i miris one večeri... Skupila sam snagu i odlučila da još jednom odem do Zoranove kuće kako bih probala da saznam nešto od njegove majke.

– Otkud ti Mila?

– Dobar dan, da li mogu da uđem?

– To nije baš pametno, ali hajde.

– Ušla sam i primetila da nema Zoranovih slika po zidovima hodnika, a kasnije sam primetila da ih nema ni u dnevnoj sobi. Odlučila sam da ne komentarišem to. – Šta si htela Mila?

– Jeste li saznali nešto o Zoranu?

– Ne.

– Bilo šta?

Ne.

Verovala sam da se samo trudila tim hladnim odgovorima i zatvorenim vratima prema sebi – kao svaka majka – da zaštiti svoga sina. Nisam joj zamerila, ali mi je bilo žao i očekivala sam mnogo više od pukog izvlačenja reči.

Dobro, ako je tako, idem onda ja.

Nije me čak ni poslužila ni sa čim, a ja nosim njeno unuče. Ta spoznaja uzburkala mi je stomak i morala sam do toaleta da povraćam.

– Je li ti dobro?

– Nije! Znate, ja sam došla da Vam kažem da sam... – Reci Mila.

– Da sam... jednostavno...

– Pa kaži dete već jednom – insistirala je plačnim glasom.

– To, da Vam kažem da sam sanjala Zorana...

– A, to! Ma, ne brini i ja sanjam svašta Mila. To su samo snovi.

Izašla sam i bez pozdrava krenula. Definitivno je znala sve o Zoranu, ali je očito bila u zavetu ćutanja. Nisam se opirala na majčin predlog da se preselim kod tetke u veliki grad, kako bih sebe lišila procenjivačkih pogleda, pogotovo kada mi stomak bude vidljiv. Tamo sam vanredno upisala četvrti razred srednje škole. Naučila sam i spremila sebe da se u životu stvari dešavaju munjevito kada treba da se dese, te da bi trebalo prihvatiti, jer nemoć protiv takve moći ne može. Počela sam da razmišljam o detetu, kako mu je neophodan otac i još kada sam saznala da nosim muško dete, donela sam odluku. Najboljoj drugarici koja me je stalno ispitivala o svom bratu Nikoli, rekla sam da je on otac deteta. Morala sam ili je neko ubrizgao to moranje u mene pa sam, čini mi se lako, prelomila. I tada se sve promenilo. Svi su se digli na noge. Čitava njegova porodica je stala prvo uz moju majku, a potom uz mene. Njihovoj sreći nije bilo kraja.

Ubrzo, na zajedničkom ručku, Nikola me je verio i s obzirom na to što smo se svi poznavali, prošlo je vrlo neformalno, opušteno i lepo. Bilo mi je teško, ali sam osmehom sakrila tugu i prihvatila igru i ušla u svoju ulogu, kada je već život hteo tako da se igra sa mnom.

Nikola je bio divan čovek, Bog neka mu dušu prosti. Takvih ljudi je sve manje. Nikada me nije pitao ništa. Voleo me na razne načine, a najviše poštenjem i poštovanjem. Kada smo dve godine kasnije dobili ćerku, bio je malo veseliji. Ponekad sam pomišljala da sve zna, ali da je i on prihvatio tu igru i svoju ulogu u njoj. Eto, otišao je, a nismo stigli ni da razgovaramo o svemu tome. Ta kocka nas je slomila. Mnogo je patio, kao i ja. Kocka slomi porodicu pre nego li samog kockara.

Nikola je za mene bio pravi otac, jer sve što je sin naučio, naučio je upravo od njega. Od hodanja, plivanja, šaha i svega ostalog… ali genetika je čudo. U to sam se uverila i danas kada sam videla Zorana.

Zaspala sam tako razmišljajući o svemu i tek je prošla ponoć kada su me petarde probudile. Istuširala sam se i prešla u spavaću sobu, gledala sam kroz prozor do pred zoru... Naredni dan, za divno čudo, prošao je potpuno mirno, na trenutke i dosadno, nekako nesvakidašnje za mene. Iskoristila sam ga da se odmorim i nisam htela da razmišljam ni o čemu. Jednostavno sam se prepustila, to mi je prijalo. Narednog dana sam zamolila kuma da zajedno krenemo ka restoranu i da me konačno upozna s gospodinom lihvarom. Imali smo sreću, pa je kolima stao blizu restorana. Ušla sam prvo ja, a za mnom i on.

– Imamo zakazan sastanak s gospodinom... – obratio se devojci koja je očito bila menadžer ili nešto slično.

Da, znam. Pođite za mnom.

Krenuli smo dugim hodnikom za njom. Otvorila je vrata s desne strane hodnika i pozvala nas da uđemo u neki odvojeni prostor koji je očito bio namenjen za poverljive i diskretne razgovore.

– Uđite, gospodin vas čeka. Poslaću konobara brzo da vas usluži.

Ušla sam, naslonila se na stolicu...

– Zorane, šta ti radiš ovde?

– Gospođo Mila, ovo je gospodin kome se duguje novac!

– odgovorio je kum.

– Slobodan si, možeš da ideš. – rekao je Zoran.

Kum je u sekundi nestao. Ostala sam da stojim još neko vreme...

– Izvoli, Mila! – tek tada je ustao i pomerio mi stolicu da mogu da sednem.

– Ti?

– Kako si Mila?

– Grozno, ako te to zanima ili te samo zanimaju pare.

– Ti me zanimaš.

– Vidim! Došao si da me uništiš do kraja, pa da ponovo nestaneš. Ta veština ti baš ide od ruke.

– Smiri se, molim te.

– Nemoj da me smiruješ! Ovde sam da razrešim dug moga sina i pređi na stvar! Koliko ti tačno duguje?

Ušao je konobar.

– Šta želite da popijete?

– Ništa! – odbrusila sam.

– Flašu crnog vina i dve čaše.

– Zato si se vratio, da uništavaš omladinu, da razaraš porodice da budeš lihvar. Stidim se što sam te ikada volela.

– A ja tebe volim i sada.

– Ja sam tebe zaboravila i tebe i sve što si mi značio u jednom periodu mog života. Davno si se ulio u zaborav, a u zaboravu je gužva, pa sve i da hoću, ne mogu te pronaći u tom mraku i haosu.

– Mila, ja sam se vratio zbog tebe. Svih ovih godina sam sa strane dobijao informacije o tebi. Znao sam i da si se udala i svaki tvoj korak sam znao… i ludeo sam zbog nemogućnosti da išta promenim.

– I zato se nisi javljao? Nisi mogao od prečih stvari, pa si se naprasno setio da postojim...

– Znaš da su mi umrli i majka i otac, a ja znam da si bila na sahrani moje majke...

– Tada sam bila kod svoje, pa kada sam čula otišla sam, jer ja znam za red. Mi ovde gubimo decenijama i zemlje i novac i posao i razum polako, ali ne gubimo dostojanstvo i ponos... Vi tamo, gde god da si bio, sve rešavate materijalnim, a nama je život pun nematerijalnog i radujem se zbog toga. Ne brini – bićeš namiren i bićemo oboje srećni – ti s parama, a ja da te ne vidim nikada više.

Ne želiš ni da me čuješ?

– Ne! Bolje pređi na stvar ili ću da ustanem i odem!

– Dobro. Tvoj sin se kocka već godinama, to provereno znam. Dva puta je dugovao ozbiljnim ljudima i tu sam mu indirektno pomogao da vrati novac.

– Upoznao si ga?

Nisam, ali sam mu jednom prilikom sredio da dobije džekpot, pa je tim parama pokrio dug – ja sam naravno platio to.

Drugi put je vratio samo glavnicu, a ja sam poslao za ostatak duga. Kako bih ga sprečio da pozajmljuje novac od takvih ljudi počeo sam preko ovog momka kome je kum da šaljem novac uvek kada bi tražio. Znao sam da je bolje da duguje meni, nego ko zna kome, jer ne bih mogao baš sve da iskontrolišem, a nisam želeo da mu neko naudi. Nikada mi ništa nije vratio, samo je tražio, a ja bih uvek preko kuma to rešavao. Toliko sam mogao da uradim za tebe i za tvog sina, Mila. Možda sam mogao još nešto, ali nisam hteo zbog svih nas koji smo deo jedne nesrećne priče; zbog tvog mira Mila, zbog Nikolinog zdravlja, zbog dece... U svakom slučaju, bio sam višak, ali višak koji je mogao i hteo da pomogne, a ne da vam naudi. Da li me barem malo razumeš?

– A tvoja porodica?

– Nemam je. Onog dana kada sam poleteo za Kanadu, znao sam da ostavljam svoje misli i emocije ovde i da će moje telo robovati gore nego da sam robijao ovde. Da, ja sam vozio onog dana. To mi je bio najsrećniji dan u ivotu. Pevali smo u kolima i šalili se, a onda smo stali na izvor da popijemo hladnu vodu. Bilo je toplo tog dana. Otac me je pitao da li želim da vozim tih desetak kilometara do sela, što sam i jedva čekao. Čim smo krenuli, posle dvesta metara, izleteo je kombi direktno na nas i već sam osetio da nas udara i naglo sam skrenuo u desno i usmrtio dvoje ljudi.

– Otac je bio pribran. Izbacio me iz auta čim je utvrdio da nisam povređen i rekao mi da bežim i da odmah zovem strica. Dvoumio sam se, ali je on vikao na mene i ja sam pobegao preko livade, pregazio reku i dovuko se do kuće rođaka. Odakle sam uradio sve kako mi je otac i kazao. Krio sam se tu nedelju dana dok nisu došli po mene neki ljudi, odveli me do Budimpešte, odakle sam odleteo za Kanadu. Godinu dana sam bio kao u kućnom pritvoru i na sve molbe da ti se javim uvek sam dobijao odgovor NE. Kasnije sam saznao da si se udala, dobila sina i da je sve naše otišlo nekome drugom, nekome ko je sada srećan sa osobom koju voli. Sva bogatstva na svetu to ne mogu da kupe, taj osećaj davanja i primanja, osećaj uzvišenosti i neprestane potrebe za drugom osobom. Ja sam najtužniji čovek na svetu i znam da bi bilo bolje da sam poginuo, nego što se sve ovo desilo. Ja sam krivac koji robija i danas s bukagijama u mislima, krivac u samici celoga života, bez igde ikoga svoga. Kada sam napokon izašao iz duboke depresije, odlučio sam da te potražim i indirektno uđem u tvoj ivot, baš kao duh, kako si me prošlog puta i nazvala. I to što sam video nije mi se nimalo dopalo. Probao sam da pomognem i uradio sam to onako kako sam mislio da je najbolje, drugačije nisam umeo. Kunem se Mila, samo sam želeo da pomognem.

Ne znam šta da kažem. Nisam znala ni da li si živ, ništa nisam znala. Čekala sam potajno neki signal, neku poruku, bilo šta što bi mi dalo radost zbog tebe, jer ja tebe nikada nisam mrzela, niti ti želela neko zlo... Nikada. Jedino sam znala da sam iz nekog razloga kolateralna šteta, a nisam znala zašto baš ja. Još čuvam pesmu koju si mi recitovao, znaš?

Kako, pa nisam ti je dao?

– Nisi, ali sam je ja napisala istog jutra čim smo se rastali pred kućom. Znaš da sam morala da je prodam zbog dugovanja.

To mi je najteže palo od svega. S njom kao da sam prodala i deo sebe, deo svog života, svojih, kako je ispalo, uzaludnih nadanja.

– Znam Mila, ja sam je kupio, odnosno moj advokat. I to će biti moj poklon tebi za sve ove godine što su nas promenile. – Zorane...

Telefon je uporno zvonio i mada sam dva puta odbijala poziv ponovo je zvonio. Neki broj meni nepoznat.

– Moram da se javim, ne znam ko je.

Dobro veče. Gospođa Mila?

– Da.

Vaš sin je na institutu, imao je infarkt, kontaktirajte službu. Daće Vam dodatne informacije.

– Da li je živ?

Jeste! Uradite kako sam Vam rekao. Prijatno!

– Mila, prebledela si, šta je bilo? Ko je to zvao?

– Imao je infarkt.

– Ko, Mila? Ko je imao infarkt? Gledaj me u oči, je li ti dobro?

Sin Zorane.

– Tvoj sin?

– Ne. Ne moj... naš sin.

– Čiji „va”, Mila?

– Naš sin Zorane. Moj sin i tvoj sin... imao je infarkt i ko zna da li je živ? On je tvoj sin.

Kada sam došla sebi, bila sam u nekom stanu i ležala na krevetu. Zoran je razgovarao s nekim telefonom. Razgovor je trajao, a onda je odmah pozvao još jedan broj i ponovo razgovarao. Nisam mogla da se fokusiram na to šta je govorio, pozivao se na neke ljude, tražio informacije...

Kada je završio, pitao me kako sam. Ništa nisam odgovorila. – Trenutno je dobro. Čeka na program. Sutra će odlučiti na koronografiji koliko će mu stenta ugraditi. Bio je životno ugrožen, ali trenutno nije. Sada je na najboljem mestu na kome može da bude u ovakvom stanju.

– Hoću da ga vidim!

– Ne može. Nema poseta niti ikakvog kontakta zbog kovid mera koje su na snazi. Tražio sam da mu obezbede najbolju negu. Imam tamo svog čoveka koga sam zadužio i red je da mi vrati uslugu. Možemo da odemo privatno, ali mislim da je ovo najbolja opcija za njega.

– Moram da ga zovem. Okreni ti na Sreća”, tako sam ga upisala. Nije dostupan, ne vredi.

– Još jedna besana noć puna zebnje i crnih slutnji. I njega je kocka stigla, kao i Nikolu. Kako se samo sve to neprimetno prikrada i napada, kao tigar kada lovi plen. Nemoćni kao i svako ulovljeno biće, utamničeni u ćutnju i strah, jedina nada nam je bila da se pomolimo Bogu.

„Oče naš, ti koji si na nebesima Da se sveti ime tvoje
Da bude carstvo tvoje...
...i oprosti nam dugove naše
Kao što i mi opraštamo dužnicima svojim I izbavi nas iz iskušenja...
Amin.”

– Zorane, od kada je počela ta njegova kocka, izgubila sam i to malo mira koji sam imala. Noćima nisam spavala, razmišljajući o tome šta da uradim, na koji način da mu pomognem i kako da svi zajedno izađemo iz te tamnice u koju nas je kocka utamničila. Šta god da sam mislila, ništa nije vredelo, jer ja njega gledam s puno emocija i žalim ga i njega, i sve nas… ali to nije sigurno način na koji se ovaj problem rešava. Mnoge sam zore dočekala u suzama i u nemom bolu iscrpljena, a opet dovoljno jaka da budem majka i supruga u danu koji bi dolazio. Kada bih se uspavala, sanjala bih kako ga odvode od mene neki nepoznati ljudi, i uvek, u svakom novom snu, pružala bih ruke ka njemu da ga zagrlim, ali on bi mi uvek izmakao. Sanjala sam krv i kako ga tuku, te kako mu lome ruke i noge… mom sinu koji je upao u kandže jedne velike i strašne, ali nevidljive zveri zvane kocka. Ne znam da li mi je bilo teže u snu ili na javi. Toliko sam priča čula od ljudi koji su svedočili strašnim sudbinama punim nasilja i bola zbog kocke i uvek sam stavljala njega na mesto te žrtve. Teško je to, Zorane, kada gledaš svog sina kako se gubi u mraku, a ne možeš da mu osvetliš put. Svi moji napori bili su slabi spram te sile koja ga je gurala u ambis. Kao dečak, bio je veseo i pun ivota. Uvek je tragao za nečim novim i –uprkos tome što je bio sklon nestašlucima, uvek je bio karakteran da ih prizna i da istrpi posledice takvog svog ponašanja. A onda je došla kocka… Skinula mu je osmeh s lica, zamutila mu je pogled i napravila je od njega suštu suprotnost onoga što je bio. Znam da duboko u njemu živi mladić željan života, dobar, pošten i emotivan, ali to je ujedno i mladić kog je neprijatelj zarobio, a svi znamo šta se radi sa zarobljenicima. Ja se borim upravo za tog mladića. Nije mi žao svih mojih suza, žao mi je samo zbog toga što su bile preslabe i nedovoljne da ugase požar u kojem smo svi goreli. Kajem se ako sam na bilo koji način ja doprinela njegovoj propasti, jer je sigurno da sam grešila i da nisam bila idealna majka. Jedino bih volela da mi on lično kaže šta mi zamera. Tada bi mi bilo lakše. Prespavala sam u tom stanu za koji sam kasnije saznala da je Zoranov i da ga je kupio pre nekoliko meseci, kada je i doneo odluku da se vrati.

Već oko devet časova bili smo u crkvi. Prvo sam zapalila sveće za mrtve, mnogo sveća za sve koji su mi značili, a koji nisu bili sa mnom, bar ne fizički. Onda sam zapalila samo jednu, za našeg sina, za zdravlje njegovo, za mladi život koji tek treba da živi, za snagu, za sreću... Zamolila sam Boga da – ako me čuje – da mi dâ neki znak, bilo kakav znak da će sve biti dobro. Tada je stigla poruka. Da li je ovo znak ili poruka? Mobilni pretplatnik je ponovo dostupan...

Odmah mi je i zazvonio telefon... „Sreća”... – Sine...

– Mama, dobro sam, nemoj da brineš. Čekam neka snimanja i napunio sam telefon. Jedino mi dostavi stvari za ličnu higijenu, ostalo imam ovde.

– Jesi li ti dobro sine?

– Jesam, tako kažu. Javiću ti se… nemoj da brineš.

– Znaš sine, sve će biti u redu, ništa nemoj da razmišljaš. Imam dobre vesti za tebe.

– Hvala mama, moram da prekinem... volim te...

– I ja tebe – ali je već prekinuo...

Razgovor između Zorana i mene je stao, bio je na pauzi. Bavili smo se urgentnijim stvarima. On je stalno bio na vezi s lekarima i nekim ljudima, a ja na vezi s Bogom i sudbinom. Svi se Boga setimo kada zagusti i kada nam on postane glavni adut za razrešenje, poslednja slamka spasa. Samo retki odlaze preventivno da se pomole i podele svoje grehe tražeći oprost. Ni ja nisam imala gde, pa sam stalno kucala na Njegova vrata, poučena onim „Trai i daće ti se” koje mi ponovo bukvalno prevodimo.

Danas je na programu definitivno. Radiće ga provereni stručnjak, to je njima rutina, tako kažu.

– Verujem da njima jeste, ali nije njemu.

Ostaje nam da čekamo. Javiće mi čim završe.

Vratili smo se u Zoranov stan. Napravio je neki espreso na aparatu i sipao nam po jednu rakiju.

– Ajde Mila, za zdravlje i da sve dobro prođe. Živeli!

– Živeli! Daće Bog!

Jedna izreka kaže da se Bog nikada ne kocka, ali da deli karte. Kakve li je nama namenio, nisam mogla ni da naslutim, a i šta možemo s kartama bez štihova, sem da se mučimo dok gubimo pružajući jalov otpor.

Ćutali smo. Dvadeset i pet godina maštaš o eventualnom susretu, zamišljaš milion scenarija i na kraju, kada se susret i desi, eto, desi se i ćutanje. Zoran je popio još jednu, ja nisam htela, a on nije ni insistirao.

Oko jedanaest časova javili su da je u sali. Saznali smo da kompletna intervencija traje oko sat vremena. Čekali smo. Zoran me je tešio, a ja sam bila neutešna majka koja nije znala da izvuče sina iz proklete kocke.

– Kocka je, Mila, najgora stvar koja može da se desi. U Kanadi ljudi školovani i ostvareni na svim poljima postaju beskućnici zbog kocke. Ona razara široko, i kockara i porodicu i prijatelje, kolege, neke direktno, a neki su sporedni stradaoci pogođeni zalutalim metkom. Kada sam bio u Australiji, tamo skoro svi kockaju, razlika je samo ko koju vrstu kockanja konzumira. To ti je isto kao da uporediš alkoholičara koji pije viski i onog koji pije rakiju, krajnji produkt je isti. Čuo sam da, uh, teško mi je to da izgovorim… da naš sin koketira sa svim oblicima kockanja. Strašno je zavistan, bolestan. Mila, mi moramo da ga izvučemo! Nadam se da će ga novonastala okolnost odvojiti od toga.

– Ne, ne smemo mu reći da si mu ti otac! Nikako, barem ne za sada. Ja sam se trudila, ali sada vidim da sam uzalud radila stvari koje su bile pogrešne ne želeći da priznam tu njegovu slabost, tu njegovu bolest, jer to bi nekako bio i moj lični neuspeh.

– Vi ste mu vraćanjem dugova samo produžavali kockanje. Davali ste mu uvek novu priliku da oproba sreću još jedan krug, do narednih dugovanja i pritisaka. Ne razumem kakve veze ima sreća s kockanjem kada je on počeo najviše da tone posle dobitka. Sreća bi onda bila da nikada ne dobiješ ništa, to bi smanjilo interesovanje, ali industrija sve ovo zna što nas dvoje znamo i još mnogo više od toga. Sada se nivo problema podigao do visine njegove glave i ne radi se više o tome da li će prestati s kockanjem, već da li ćemo mu svi zajedno sačuvati glavu. Zoranu je stigla poruka.

– Završili su, sve je dobro prošlo. Moram da se informišem. Nazvao je odmah. Kratko su razgovarali, u stvari Zoran je slušao i samo klimao glavom.

– Mila, ugradili su mu stent. Imao je infarkt i imao je sreće ovog puta. Zadržaće ga dva do tri dana u bolnici, a onda mu sledi period rehabilitacije, ali i promena stila života. Otom-potom, radili su mu kroz ruku, što je bezbolnija varijanta. Znaš, on je sve vreme bio budan i gledao na monitoru svoje srce... Voleo bih da je u njemu video i nas, nas sve koji ga volimo i nas koji smo živi i sve one drage ljude koji su deo sebe utkali u njega. Bilo bi lepo kada bi to bilo moguće da se na takav način prodre u srce.

– Hoću da ga vidim, Zorane.

– Ne može, takva su pravila na snazi. Neka se odmori malo pa ćemo ga videti putem video-poziva, telefon je kod njega. Strpi se malo, važno je da je prošlo dobro. Taj jedan stent nije ništa ako se bude pridržavao uputa lekara.

Na moja insistiranja da ga pozovemo, Zoran me je odgovarao, mada znam da je i on silno želeo da ga vidi. Bio je racionalniji i bez obzira na to što mi nije odgovaralo čekanje, znala sam da je u pravu. Osećala sam se jako i dobro u njegovoj blizini, kao da sam ponovo imala sedamnaest godina, dobro ne baš toliko lepo... Zazvonio mi je telefon...

– Sine!!! Sine kako si?

– Dobro sam mama, gotovo je. Donesi mi ono što sam ti rekao. Vidi na šta ličim, ova pižama je dva broja veća. – nasmejao se, a ja sam videla umornog mladića, iscrpljenog i drugačijeg nego što sam znala.

– Šta još da ti donesem?

– Ništa, limunadu, neku čokoladu i to je sve. I spremi nešto za ove ljude ovde, svi su profi i brinu o nama. Znaš ti već kako to ide...

– Važi sine, ostaviću kod portira, a oni dalje znaju kako da dostave.

– A gde si ti to mama?

Ostala sam zatečena pitanjem. Otreznio me je jednim pitanjem.

– Tu sam, ne brini, sve je u redu.

Nasmejao se. Kada god bi se javljao na moje pozive, uvek bi odgovarao tako uopšteno, neodređeno i tada smo znali da su u pitanju laži, kao što i sada to znamo. Eh, te laži! Šta bismo mi da njih nije?! Iza čega bismo se sakrili? Kako bi svet bio nezanimljivo i dosadno mesto bez njih. Znam, mnogi se neće složiti sa mnom, ali gola istina ne ostavlja prostor za manevar. Da se razumemo, govorim o belim lažima koje ne ugrožavaju nikoga.

Pokupovali smo sve što mi je rekao i odneli smo mu. U novčaniku koji sam stavila u neseser, ubacila sam mu novac i krst na lančiću koji sam tog jutra kupila. Neka mu se nađe, sve neka mu je pri ruci i pri srcu, a on sam zna kakve ga misli more. Zoran je predložio da odemo negde na ručak, ali sam odbila, te smo kasnije poručili neku kinesku hranu. O nama smo i dalje ćutali, jedino mi je govorio o toj intervenciji i da ima prijatelja kome su šest stenta ugrađena i živi normalno. Govorio je to sve samo da bi me utešio i ohrabrio.

– Znaš Mila, moraćemo nekako da izvučemo sva, ali sva dugovanja iz njega i moraće da ide na odvikavanje. Sve dugove ću mu ja vratiti, koliki god da su, jer to hoću, to moram, to dugujem i vama a i sebi... a onda je zastao na granici da zaplače, ali nije. Ovo što je ostalo od života da proživimo kako nam dolikuje, jer u svemu uvek postoji ravnoteža, pa će posle svih ovih godina tihog stradanja doći vreme isceljenih rana.

Taj dan je prošao mirno. Nisam ga zvala, a nije ni on. Osećala sam da je svakom od nas poveren zadatak koji lično treba da razreši. Te noći sam spavala na bračnom krevetu, a Zoran na kauču. Tako je i trebalo da bude i hvala mu što me nije doveo u neprijatnu poziciju. Za neke stvari je bilo kasno, a za neke druge rano... Probudio me je s kafom u krevetu, ali domaćom, i s ratlukom od ruže. U sobi je bila idila. Da li je mozaik mog života počeo da se sklapa ili je ovo tek iluzija koja će ubrzo izbledeti? Taj dan je prošao u iščekivanju narednog, s povremenom prepiskom i sa iznova pisanim potvrdama da je sve u redu i da mu se prazni baterija, a do punjača je teško doći. Nas dvoje smo leškarili i pričali kao da se ponovo upoznajemo, jer sam ja o njegovom životu znala manje nego on o našem. Saznala sam da je vodio stričevu firmu i da mu je on ostavio sve u nasledstvo, jer nikoga do njega nije imao, te da firma radi i dalje, samo je prava preneo na nekog prijatelja koga je stekao u međuvremenu. Bio je vrlo bogat, ali nesrećan, dok sam ja bila finansijski uzdrmana i takođe nesrećna. Zašto onda ljudi mešaju novac sa srećom? To je zabluda većine koja sastavlja kraj s krajem i koja se nateže prilikom svake kupovine ili prodaje, koja veruje da bi novac promenio sve. Svi znamo da nije tako, ali nam je lakše da verujemo u to da jeste i ponovo je laž upakovana u zabludu...

Tako je valjda i s ljudima koji kockaju. Njima je stalno potreban neki dobitak. Ne zbog praktičnih stvari, već zbog samog osećaja dobitka, zbog te lažne uzvišenosti i nadmoći koja se tada pojavi. Drugog dana nakon intervencije, a trećeg dana u bolnici, nadali smo se da će da ga otpuste. Neko je Zoranu javio da ipak nije za otpust i da će morati da ostane verovatno još jedan dan. Na njegovu molbu, nisam mu pisala tog dana niti ga zvala. Uveče sam odlučila da odem do kuće i zamolila sam Zorana da me razume da jednostavno moram da odem da zalijem cveće, a uostalom i sve stvari su mi tamo. Mada smo u međuvremenu kupili ono najpotrebnije, crninu nisam htela da kupujem... Ušla sam u stan bojažljivo, nešto mi nije bilo kako treba. Upalila sam svetlo u dnevnoj sobi i videla otvorenu fioku. Neko je bio u stanu! Pogledala sam i videla da novca koji je bio predviđen za vraćanje duga nema u kutiji u kojoj je stajao. Otvorila sam fioku ispod i tu je bilo sve kako sam i ostavila, bila je i veća količina para. Da li lopov to nije video? Nemoguće, pa kako je ušao i ništa nije preturano... Šta je ovo? Odmah sam pozvala Zorana da dođe...

– Brzo samo. Ulica braće...

– Znam Mila, stižem odmah. Samo sedi i ništa ne diraj, to je važno zbog otisaka.

Tako sam i uradila.

– Evo me, šta je bilo?

– Ne znam. Neko je uzeo novac iz fioke koji je bio namenjen za vraćanje dugova, ali nije uzeo iz donje gde je bilo više para, koje su bile namenjene tebi. Ko je to tako uradio, bez provale i bez preturanja...

Zoran je uzeo papir koji je bio na stolu, a koji ja nisam primetila zbog šoka.

– Šta piše?

Gledao je papir i čitao u sebi.

– Ovo je oproštajno pismo našeg sina ali... on je u bolnici, kako je moguće?

– Čitaj!

– Draga mama. Izvini što se na ovakav način opraštam od tebe. Jednostavno – ne mogu više. Ne vidim kraj, ne vidim nadu. Sve se ugasilo u meni. Bio sam loš sin, iako te volim neizmerno.

Tata je umro zbog mene i bolje je da ja nestanem nego da nestanu svi ostali, zbog mene i mog kockanja. Kocka me je promenila, ukrala mi zdravlje i fakultet, otela mi devojku i ja ne vidim smisao daljeg života. Pokvario sam život i on ne može da se popravi, a s takvim stvarima šta se radi, mama? Takve stvari idu u smeće, pa na deponiju. Tako si me ti učila. Prihvati ovo kao moju odluku, jer svi ih donosimo kao sopstveni izbor ili kada smo prinuđeni na to. Volim te i oprosti mi. Ljubim.

– Daj da vidim brzo... Da. to je njegov rukopis, sigurno.

– Zovi ga odmah.

– Mobilni pretplatnik nije...

– Zovi bolnicu, uradi nešto! – vrištala sam od bola.

– Rezultati su mu bili dobri, pri tom su urgirali za njega, a i veliki pritisak nam je zbog novih pacijenata, pa smo ga otpustili oko dvanaest časova. Da li postoji neki problem?

– Ipak su ga danas otpustili.

– Mila, gde je mogao da ode?

Grcala sam u suzama, gušila se od bola, tresla sam se cela. Pozvali smo policiju i prijavili nestanak. Sećam se da mi je lekar koji je došao malo kasnije dao dve injekcije, neki lek sam popila i onda se nisam sećala više ničega... Čekali smo tog dana da nam nešto jave, ali nisu ništa. Ništa ni posle nedelju dana.

Dvadeset i prvog dana od nestanka, pronašli su njegove stvari na obali Drine. Od njega nije bilo ni traga ni glasa. – Ako je probao da prepliva, udavio se. – kazao nam je seljak koji živi u blizini pronađenih stvari. Drina je hladna i leti, a sada je zima, a i voda je brza... proguta Drina i dobre plivače...

Žao mi je ljudi, šta da vam kažem, ja da lažem ne mogu. Telo još uvek nisu pronašli. Svi veruju da će ga voda, s vremenom, izbaciti. Ipak, ja opet verujem da je živ, jer ne može kraj da bude na početku. Nema nikakve logike da se to desi baš sada, u jednom novom poglavlju za sve nas. Sanjam mutnu vodu, groblje i majku sanjam često... Kažu mi da je to dobar znak… da veselje nije dobro kada se sanja ili bistra reka... ne znam. Prestala sam da živim, samo čekam i čekam, jer znam da je dobro ma gde god bio. Majke uvek osete to.